Category Archives: Opšte

23 јун

„BAUK“ I DALJE KRUŽI…

Prvo što nam se nameće pri susretu sa ovom knjigom, kakve se pred nama ne nalaze često, jeste asocijacija iz naslova. Svi smo dobro zapamtili prvu rečenicu Komunističkog manifesta: „Bauk kruži Evropom – bauk komunizma“… Ali, bauk (komunizma) – u rimsko doba? Ova misterija će biti razotkrivana sa svakom novom pročitanom stranicom, kroz zanimljiv stvaralački postupak autorke Mirjane Hrnjak.
A ako bi neko pomislio da ga neće posebno dotaći knjiga koja govori o starom Rimu – jer, kakvu bi ona univerzalnost i aktuelnost mogla ponuditi današnjem čitaocu – bio bi opovrgnut već u prvim poglavljima.
Da, radnja romana „Bauk kruži Rimom…“ dešava se u antičkom Rimu. Vraćajući nas daleko u prošlost, pruža nam jedinstvenu priliku da zavirimo u tu davnu civilizaciju iz jednog drugog ugla – kroz vizuru uglavnom mladih ljudi koju su stvarali ne samo istoriju rimskog doba već, u krajnjoj liniji, i sveukupnu istoriju, i od kojih su većina istorijske ličnosti: Cezar, Marko Antonije, Fulvija, Aulo Gabinije, Publije Klaudije Pulher…
I sada dolazimo do ključnih pitanja, na putu lakšeg razumevanja ovog štiva i „saživljavanja“ sa njim. Prvo je: kako je autorka zapravo došla do ove teme, a drugo: šta je to što povezuje učenje Marksa, misao Dostojevskog i ideje pokreta ljudi koji se formira u rimsko doba.
Autorka Mirjana Hrnjak je pre svega vredni istraživač: uspešna u svojoj struci, kao građevinski inženjer, sama je spoznala da i u književnom radu primenjuje analogni pristup. Naime, baš kao što se u građevinskom poslu, pri otkrivanju „defekta“ koji se uvek iznova javlja, ide dublje u cilju otklanjanja njegovog uzroka, tako je ona, na čudan i neočekivan način, u pokušaju da dokuči dešavanja koja su dovela do raspada Jugoslavije, „kopajući“ u tom svom istraživanju došla ni manje ni više nego – do rimskog doba…
Upravo kroz to njeno traganje vodili su je citati iz dela najvećih mislilaca, koji govore u prilog istoj tezi: da se istorija ponavlja, i da je kroz razne epohe u različitim vidovima, kao plemenita ideja velikih ličnosti – živela borba protiv eksploatacije čoveka od strane drugog čoveka. Upravo je to ideja–vodilja ovog romana.
U samoj knjizi „Bauk kruži Rimom…“, kroz priču o borbi novoosnovanog pokreta za oslobađanje robova, provučene su pretežno misli Karla Marksa i Fjodora Dostojevskog, ali i citati dugih pisaca, poput Krleže – iz njihovih najvećih dela, u kojima staju na stranu običnog, ugnjetavanog čoveka.
„Bez slugu je nemogućno u svetu, ali tako udesi da kod tebe tvoj sluga bude duhom još slobodniji nego kad ne bi bio sluga. I što da ja ne bih mogao biti sluga mome sluzi, pa još tako da on i vidi to, i to bez ikakve gordosti s moje strane, a nepoverenja s njegove. Što ne bi moj sluga bio kao moj rođak, tako da ga, naposletku, primim u porodicu svoju, i da se radujem tome! To je već i sad tako lako ostvarljivo; ali će poslužiti kao osnova za buduće divno jedinstvo ljudi, kad čovek ne bude sebi tražio sluge i ne bude želeo da pretvara sebi slične ljude u sluge, kao što je danas, nego, naprotiv, iz sve snage zaželi da on sam postane sluga svima.“
Ove reči Oca Zosime iz romana Dostojevskog „Braća Karamazovi“ imaju funkciju kao sastavni deo knjige jedne od junakinja romana, Fulvije, inače istorijske ličnosti i istaknutog člana pokreta protiv vlasti u Rimu i robovlasničkog sistema. Često citate pominjanih književnika i mislilaca direktno izgovaraju junaci romana, što je samo po sebi neuobičajen književni postupak, ali upravo to što se te reči, iako napisane mnogo kasnije u odnosu na rimsko doba, savršeno uklapaju u radnju knjige (uz gotovo zanemarljive autorkine adaptacije na pojedinim mestima) govori u prilog tezi Mirjane Hrnjak. „Bauk“, očito, kruži kroz čitavu istoriju i provlači se do današnjih dana – zapravo, moglo bi se reći: pravljenje bauka od nečega tako normalnog kao što je zalaganje za prirodnu jednakost svih ljudi i protiv eksploatatorskih odnosa od strane jednih prema drugima.
I naravno, ne treba steći utisak iz svega navedenog da je reč o nekom „teorijskom“ ili suvoparnom štivu. Naprotiv, delo Mirjane Hrnjak ima strukturu i sve odlike romana, koji obiluje događanjima, dinamičnom radnjom, ima mnogo dijaloga, i prosto „vuče“ na čitanje.
U knjizi su opisani (ili se pominju) veliki događaji iz toga doba, počev od Spartakovog ustanka, kada je oko 55.000 robova ubijeno, a zarobljeni robovi (njih oko 6.000) razapeti su na putu Via Apia, koji je vodio prema prestonici, kao znak upozorenja svima koji se drznu dizati pobune protiv Rima. Centralna ličnost je Marko Antonije – vidimo ga kao mladog čoveka koji prolazi svoj put od besposličara koji, zajedno sa svojim drugovima, noći provodi po krčmama, neretko učestvujući i u tučama, do velikog ratnika i vojskovođe, a paralelno se odvija i njegov ljubavni život…. I on i ostali junaci, prikazani kao predstavnici mlade generacije u bilo kojoj epohi, postaju nam bliski i zajedno sa njima, kroz neke svakodnevne situacije, prožete humorom i ispričane neformalnim jezikom, pratimo organizovanje novog pokreta, bitke koje su se vodile u Galiji, kod Drača, u Egiptu, sukob sa Ciceronom i njegovo ubistvo, događaje oko Cezarove smrti…
Pri tome se autorka jednim delom drži istorijskih činjenica, ali priču upotpunjuje i fiktivnim događajima i likovima, koji su poslužili njenom autorskom pristupu. Među izmišljenim likovima dominira šarmantna Starica, koja na tako duhovit način povezuje likove, svojim iskustvom pomaže i „osvetljava“ mnoge pojave, dajući atmosferu dešavanjima.
No, knjigu „Bauk kruži Rimom…“ valja sagledati i u svetlu, moglo bi se reći – nove aktuelnosti teme kojom se bavi. U današnje vreme, kada sve više vladaju novac i interes, i kada se kapital akumulira u rukama sve manjeg sloja ljudi, ovo je svojevrsna apoteoza najsvetlijih ideja komunizma i socijalizma koje su, nažalost, u praksi izvitoperene – o prirodnoj jednakosti ljudi, protiv eksploatacije i postojanja potlačenih klasa. A kako tek istinito i aktuelno zvuče misli o trgovcima i bankarima i njihovom bogaćenju na tuđi račun, i kako se podjednako mogu odnositi na savremeno doba, baš kao na ono u koje ih je pisao citirani Dostojevski, i naravno, na rimsko, u koje sežu začeci te pojave.
„Istorija svakog dosadašnjeg društva jeste istorija klasnih borbi. Slobodni čovek i rob, patricij i plebejac, ukratko – ugnjetač i ugnjeteni stajali su jedan prema drugom u stalnoj suprotnosti, vodili neprekidnu, čas skrivenu čas otvorenu borbu, borbu koja se uvek završavala revolucionarnim preobražajem celog društva ili zajedničkom propašću klasa koje su se borile“, reči su iz Marksovog Komunističkog manifesta, koje u knjizi „Bauk kruži Rimom“ čujemo od jedne od junakinja romana – Berenike.
Ali šta se u ovom romanu suprotstavlja tim negativnim pojavama, koje se, očito, u različitim vidovima, protežu kroz epohe, kroz čitavu istoriju? To su uzvišene ideje o pravednosti, koje se – a o tome najbolje svedoči ova knjiga – takođe javljaju kroz čitavu istoriju.
Autorka se, iako je ovo njen prvi roman, dugo već bavi tom temom, a njena intencija je da približi marksističku filozofiju običnom čoveku, kome je zapravo ona i posvećena. „Bolno je što se marksizam bavi tim jadnim „običnim čovekom“ ili, što bi Dostojevski rekao „jadnim ljudima“ ili „poniženim i uvređenim“; ali nažalost, taj naš običan čovek prosto nema kad da razume stranice koje su radi njega ispisane“…, zapisala je Mirjana Hrnjak ranije u svom (neobjavljenom) teorijskom radu.
Razumljivo je da na te ideje većina ljudi gleda krajnje negativno, jer su se u mnogim zemljama zapravo pretvorile u svoju suprotnost. Da one, ipak, nisu tako neostvarljive, svedoči činjenica da pojam „udruženog rada“ egzistira i danas, iako to mnogi ne znaju.
Cehovi, udruženja zanatlija u raznim oblastima, koji su opisani u knjizi kao nešto što je podržavao novonastali pokret, a bili bi najsličniji preduzećimа u socijalističkim zemljama dvadesetog veka, kao što su u staroj Jugoslaviji bili OOUR-i – Osnovne оrganizacije udruženog rada, u nekom vidu postoje i u današnjem zapadnom svetu. Naime, tako se može gledati na kompanije koje su stoprocentno u vlasništvu svih svojih zaposlenih, dakle – nemaju jednog vlasnika, a čije deonice nisu na berzi i nisu dostupne nikome ko lično ne radi u toj kompaniji, a profit se deli samo između zaposlenih.
Knjiga „Bauk kruži Rimom…“ vraća nas zaboravljenim vrednostima i u tom smislu što je čitava radnja, čak i na ljubavnom planu, prožeta borbom za ideale, koja je u današnje vreme, kada vladaju gotovo isključivo interesi – sve teže zamisliva. Veza između Antonija i Fulvije je daleko od obične i površne – to je ona bezuslovna i vanvremenska ljubav dvoje mladih ljudi koji su i sami posebni, jer se bore za više ideje. Opisana je tako da čitaoca duboko pogađa, ali – što nije tako lako – bez imalo patetike.
I na kraju, ovo je roman koji svakako pobuđuje na razmišljanje, i stavlja pred nas mnoga pitanja, bazirana na autorkinom viđenju nedovoljno istraženih istorijskih činjenica: gde počinje mit, fikcija, gde se završava istorija, ko je zapravo Cezar, ko su svi ti mladi ljudi koji se pojavljuju u romanu? Da li se neki junaci preklapaju ili poklapaju sa drugim značajnim ličnostima iz ovog nerazjašnjenog, mutnog doba? Kao večno i univerzalno, pitanje religije ili verovanja u „nešto više“ provlači se kroz čitav roman. Nudeći nam različita razmatranja, koja zajedno vode ka postojanju jedne „strašne sile“ iznad svega – ljudske savesti i snažnog osećaja odgovornosti prema drugim ljudima – knjiga nas ipak prepušta sopstvenom razmišljanju o velikim i večito intrigantnim pitanjima.

                                                                                         Marija Filipović



27 окт

Фантазмагорична „Будућност Србије“

Министар спољних послова…, министар одбране…, министар финансија…, министар унутрашње и спољне трговине…, министар пољопривреде и шумарства…, министар животне средине…, министар грађевине…, министар рударства и енергетике…, министар државне управе и локалне самоуправе, министар мањинских права и друштвеног дијалога…, министар унутрашњих послова…, министар за европске интеграције…, министар науке и иновација…, министар… министар… министар… – тече позната мелодија гласа Владара неприкосновеног за добро недељно јутро и леп почетак дана послушне плебејске пастве.
И док ми, као одговор на предложени састав нове владе, навиру многе мудре народне изреке (а побеђује она кратка са присвојном заменицом првог лица једнине у два падежа), размишљам… Колико год – и као грађанин, и као новинар, пре свега као мислеће биће – желите да се клоните дневно-политичких тема, јер су ужасно небитне а суштина увек тако жалосно измиче, ово што се управо одиграва на ружичастој телевизији – и те како је инспиративно. Својом надреалношћу призори који се смењују превазилазе терен актуелних дешавања, политике владајуће странке, Србије, политике уопште, и залазе у домен социологије, психологије, психијатрије, филозофије, књижевности и чега све не…

Призор силаска низ степенице кога год здања предложених нових министара и њихове свите, насмејаних, расположених, луксузно одевених, пуних себе и свесних своје „величине“, са тријумфалним изразом на лицу, као илустрација декламовања имена предложених чланова нове владе, деловао је толико импресивно, скупоцено, величанствено, да су они „обични“ људи после тога: кустоси галерија који најављују изложбе, успешни учесници рели-трке, угледни стручњаци, деловали јадно, готово смешно, баш као обични припадници пастве… Ах да, једини ко је могао да парира „сјају“ нових министара – власник ружичасте телевизије лично, у „тријумфалној“ сцени са младом ауторком ултрарекламираног филма, са којом, вероватно случајно – дели исто презиме. (Квалитет филма овде није тема већ наивно веровање гледалаца да се ради само о таленту и да исту прилику имају и други млади аутори).

Све у свему – сцене достојне најславнијих дистопијских романа „1984“ или „Врли нови свет“. А за неупућене: у основи дистопијске визије је утицај друштвеног поретка на слободу појединаца, а манипулација „обичним човеком“ огледа се у злоупотреби медија у сврху политичких кампања, стварања идеалне слике друштва и обликовања мишљења. Најчешће се као дистопијска виде тоталитарна друштва контроле.

А сама ружичаста телевизија – права је парадигма друштва у коме ми живимо: некада синоним забаве за просте народне масе и пласирање кич музике и садржаја, прерасла је у политичку платформу за деловање владајуће странке и високоразвијено медијско средство за обликовање мишљења и манипулацију становништвом.
Најжалосније је што су поменуте сцене одраз савременог (и будућег) доба у коме сав талог може испливати на површину, у коме владају интерес, неморал; полтронство је на цени, а праве људске вредности имају све мању, готово неприметну улогу.

Одавно је велики Достојевски рекао да „власт добије само онај ко се усуди да се сагне и да је узме“, но, требало је да сачека ово ново доба – шта ли би тек на то имао да нам каже…

28 јул

VESPA VRAĆA U VREME BIVŠE JUGE

 

Tihomir Horvat iz Zagreba, Željko Čabarkapa iz Pljevlje i Plamenko Kovačević iz Banjaluke ćaskaju u poznatom niškom kafiću a oko njih, pored domaćina, još mnogo zaljubljenika u kult simpatičnog dvotoškaša – iz čitave bivše Jugoslavije ali i Grčke, Italije, Rumunije i drugih zemalja. Nikada se, kažu, ne bi sreli niti ostvarili prijateljstvo – da nije vespe. Skup u Nišu koji ovde već nekoliko godina dovodi brojne vlasnike vespi, od starih i raritetnih do onih najnovijih, koje čuvaju dobro prepoznatljiv dizajn, članove klubova iz mnogih gradova Srbije i inostranstva, ovoga puta protekao je u slavljeničkoj atmosferi. Na III Saveznom skupu, ovoga puta održanom u Nišu, obeležen je lep jubilej – desetogodišnjica postojanja Vespa kluba „Naissus“ i već kultnog kafea.

Bilo je za to vreme skupova, humanitarnih akcija, zanimljivih izložbi, učešća na manifestaciji „Vespom kroz carske gradove“, a sve to pod motom „Bezbedno sa stilom“.

Vespaši koji su baš u tom duhu pristigli – uglavnom na svojim dobrim starim dvotočkašima (starim i u bukvalnom smislu, jer neke vespe datiraju još iz sedamdesetih i osamdesetih!) sa raznih destinacija, inače uvek raspoloženi za ovakva zbivanja, delili su sa domaćinima praznično i slavljeničko raspoloženje.

-Ovaj skup se, slično kao i onaj u Banjaluci, ne propušta. „Kupili“ su nas gostoprimstvom, srdačnošću, spontanošću – a to je sve ono što čini druženje vezano za vespu, ističe Željko Čabarkapa.

Inače, mnogi od učesnika skupa imaju i više vespi, baš kao i Čabarkapa, koji u šali reče da u njegovom mestu u Crnoj Gori od 16000 stanovnika postoje samo četiri vespe – i sve četiri su njegove! Tako nema ni klubova, jer vespa, jednostavno, „ne korespondira sa crnogorskim mentalitetom“, zbog malih gabarita –  tamo se „i na kafu ide sa najmanje 1200 kubika i kompletnom opremom“.  Vespe, i ako se voze, uglavnom na primorju, služe kao prevozno sredstvo, dok je za ovog kustosa Galerije u gradu na severu Crne Gore to pravo zadovoljstvo. Svuda, kako kaže, putuje vespom, a lični rekord mu je 998 kilometara pređenih u jednom danu!

I njegov prijatelj Horvat ne propušta ovakve skupove i ima više vespi, a prvu je, kako ponosno reče, kupio još 1978, kao osamnaestogodišnjak.

Nije ni čudo što su oni koji voze ovaj motor pravi zaljubljenici, gotovo fanatici u pogledu „ose“ u svetu motocikala. To nije običan motor, već simbol jedne posebne kulture i čitave epohe. Daleke 1946. godine prva vespa je napravljena od avionskih delova, jer je izašla iz fabrike aviona. Dizajneri kompanije „Pjađo“ želeli su da naprave novi, funkcionalan model motora i tako je nastala popularna vespa, nazvana po italijanskoj reči za osu, jer je vlasnika kompanije – Enrika Pjađa,  kada je u aprilu te posleratne godine registrovao model Koradina D Askanija, zvuk njenog motora podsetio na zvuk leta ose. Pojava vespe bila je temelj čitavom nizu kulturoloških promena. Ostavila je neizbrisiv trag u modi, na filmu, u muzici, a za manje od deset godina je doslovno osvojila svet…

Na desetogodišnju priču o postojanju niškog Vespa kluba, ali i fenomen i istorijat vespe kao večitog simbola, podsetila je zanimljiva izložba, na kakve su Nišlije već navikle svoje goste, a za dizajn se i ovoga puta pobrinuo Slavoljub Stanković, likovni grafičar i profesor i jedan od osnivača Kluba. U skladu sa nazivom, bila je to svojevrsna šetnja „vespom kroz vreme“. Uz dvadesetak panoa sa fotografijama – od onih iz nekih davnih vremena, kada su prve vespe stigle u Srbiju, do onih koje beleže lepe trenutke akcija Kluba u protekloj deceniji, priču je upotpunio svojevrsni pozorišni dekor: starinska garažna vrata, klupa iz nekog starog vremena i dve isto tako vremešne vespice jarkih boja – plava i žuta…

A Nišlije će dobro pamtiti, sve do sledeće prilike – lepe prizore čak dve stotine vespi koje krstare gradom, italijanskog para na motoru zajedno sa psom, mnogo simpatičnih likova poput Velšanina Pola koji govori na srpskom jer je sada Banjalučanin, ili Amerikanca Reja koji je doputovao čak iz San Franciska, ali i registracija iz gradova čitave bivše Juge na jednom mestu, što se ne viđa tako često…

Na svoju sledeću priliku vespaši neće dugo čekati: sudeći po rečima predstavnika banjalučkog kluba – Plamenka Kovačevića, biće to u Republici Srpskoj, na tamošnjem popularnom skupu, vezanom za rafting na Vrbasu, već drugog vikenda u avgustu.

18 сеп

Да ли је и сликарев живот, супротно званичним подацима – „однела корона“?

Мој пријатељ академски сликар – графичар читао је сву штампу (и уопште, био је не само врсни графичар, већ и један од најначитанијих људи које сам упознала) и редовно ме је звао да ме обавести да се појавила нека занимљива књига, да је у културном додатку неког листа изашао текст о језику или нови интервју нашег заједничког пријатеља – уваженог стручњака и борца за очување српског језика и писма. Жао ми је, а сада поготову, што сам готово сваки разговор завршавала “на силу“ јер сам увек између две обавезе или бриге док је он, како сам га у себи прекоревала, докони безбрижни  пензионер „и лако је њему да чита и да ме кроз шалу критикује како сам расејана…“

И да, било је чудно што већ две године готово да није ишао у атеље, у своју оазу, али можда ми та помисао и није потпуно долазила до свести.

 

Нисмо се ни видели још од почетка владавине вируса короне… А глас му је звучао уморно и као да му уопште није добро, иако се ниједном није пожалио.  Нажалост, имао је више од 65 година, те је поделио судбину свих људи његове доби у Србији који су прошле године скоро два месеца били у кућном притвору ”за њихово добро”. Тада би се и пожалио, али ипак некако помирено са судбином, а сећам се да му је вакцина тешко пала и да је, због реакције, било какве изласке и планове одлагао за касније, после ревакцинације и када се стабилизује.

И ево, вест коју сам јуче сазнала само ми је пробудила свест о томе да му заиста није било добро, као и да ме више никада неће позвати да ме обавести о некој новој књизи или тексту коју ми је сачувао… Иако нисам сазнала узрок његове смрти – а није јављено да је то био вирус корона, одмах ми је кроз главу прошло: ”Још једна жртва короне!” Наравно, не вируса, него читаве помпе која се око тога створила а поготову лоших политичких или одлука струке – како год то да назовемо – које су драстично угрозиле здравље пре свега старијих људи и ускратиле им основно право на лечење.

Но, сетих се и млађег пријатеља који је изненада отишао ове године, након тога што се годинама дисциплиновано и успешно носио са својом хроничном болешћу… И није га покосио вирус, преболео га је прошле године, међу првима, не нарочито драстично. Не упуштајући се у дискутабилност одлука о вакцинисању људи који имају проблеме са срцем, у сваком случају могу да закључим да је и њега, баш као и сликара, покосило доба короне и то што им је ускраћено право да се нормално лече. Готово је неподношљива помисао на могућност да би они, као и још ко зна колико људи, још поживели да није завладао фамозни вирус.

Заиста, много је људи које знам умрло у време короне,  али већина њих нису жртве вируса короне већ баука званог ”корона”.

 

Посвећено Миодрагу Даји Анђелковићу (1945-2021), академском сликару – графичару

 

13 дец

Време је да престане прогон ћирилице и српског језика

Интервју: Проф. др Срето Танасић, дописни члан АНУРС, председник Одбора за стандардизацију српског језика 

• Српски језик је већински у Црној Гори, а са променом друштвених околности, мора престати и његов прогон
• С више права би могао да постоји амерички него црногорски језик
• Неки би и у Србији желели да избришу ћирилицу под изговором да ју је пракса
одбацила
• Језик нам је запуштен, сведен и осиромашен

1. Познато је да сте велики поборник очувања српског језика и ћирилице и да се са места лингвисте и филолога, а пре свега председника Одбора за стандардизацију српског језика, свесрдно борите за враћање одавно урушеног статуса српског језика и писма у Србији. Да ли и даље верујете да је могуће српском језику вратити статус националног језика какав имају језици у добро уређеним европским државама?

Свакако да вјерујем, да не вјерујем – не бих се тиме ни бавио. То је нешто што се само по себи подразумијева. Само српски језик у културној Европи мора да се бори за нешто о чему не би требало да постоје ни најмање дилеме. Друга је ствар што и та културна Европа у овом случају затвара очи кад је у питању њен дио обавезе.

2. Полазећи од становишта да су наш језик и култура недељиви на читавом српском језичком и културном простору, поздравили сте најављени закон о заштити српског језика и ћириличког писма који би требало да донесу заједно Србија и Република Српска. Мислите ли да не треба занемарити ни бригу о српском језику међу његовом говорницима на другим просторима где живе Срби, пре свега у Црној Гори?

То уопште није спорно. Брига о статусу српског језика и његовог писма – ћирилице не може се односити на поједине дијелове српског језичког простора. Језик се не дијели државним границама, он има или нема пожељан статус само као цјелина. То што су сада челници двије републике исказали спремност да се тај статус штити на њиховом простору и посебним законским документима само говори о томе да је овдје преовладала свијест о значају језика за национални и културни идентитет, па и за препознавање ових република као уређених. Вјерујем да послије ових промјена на друштвеном плану у Црној Гори није далеко вријеме кад ће се такав однос према српском језику и ћирилици исказати и у њој. А брига и стручњака и држава у којим је српски језик најбројнији, национални језик, мора да буде стална и за статус српског језика тамо гдје је он мањински – увијек примјерено датим приликама.

3. У оснивању Одбора за стандардизацију српског језика, на чијем сте челу, учествовале су и надлежне институције у Црној Гори. Реч је о заштити језика на читавом српском језичком простору, а знамо да је то питање посебно осетљиво у Црној Гори. Шта мислите о томе што у Никшићу чак паралелно постоје група за српски језик и књижевност и група за црногорски језик и књижевност?

Да, Одбор за стандардизацију српског језика основале су и наставно-научне институције које се баве српским језиком из Црне Горе – основале су и данас имају своје представнике у њему. Промјена друштвених околности у Црној Гори неминовно ће довести и до промјена језичке ситуације тамо. Немогуће је да се сачува стање које подсјећа само на времена кад се српски народ налазио под окупацијом: да се и забрањује и име и употреба српског језика. Уосталом, српски језик је у Црној Гори већински језик, унаточ свим, савременом цивилизованом свијету непознатим, начинима његовог прогона – он је језик и других, који се нису изјашњавали као Срби.
А то што у Никшићу постоји студијска група за црногорски језик не значи много. Кад држава престане да врши насиље над српским језиком и његовим говорницима, ствари ће се саме избистрити. Поред српског језика као већинског језика остаће црногорски језик који је политички језик. То значи да је он само на симболичком плану – практично једино по називу – посебан језик, иза кога нема посебног лингвистичког језика. Нема га на нивоу граматике и лексике – ни као књижевног ни као народног језика у виду посебних дијалеката. А постојећи језик се традиционално у Црној Гори назива српски језик. У складу с тим добиће и та студијска група мјесто. Ако нестане она држава која је такву студијску групу мимо свих научних разлога оформила, нестаће и главне подршке за њу, а млади ће сами знати да процијене треба ли да се уписују на ту групу.

4. Више пута сте изјавили да је црногорски језик варијанта српског језика са извесним посебностима, а на једном месту сте изнели занимљиву констатацију да би по тој логици (прављења посебних језика) могао да постоји и амерички језик…

Требало је да будем прецизнији. Они који се научно и више од мене баве питањима раслојавања језика изричити су да језик који се употребљава у Црној Гори нема услова да би имао статус језичке варијанте. Може се говорити о некаквој варијацији, јер ни најпрепознатљивије у томе језику у односу на рецимо Београд – ијекавица – није својство само српског језика у Црној Гори. Није никакво откриће ако кажем да амерички енглески језик има много више разлике према британском па није – амерички, него енглески језик.

5. Ако је делом та клима била диктирана политичким разлозима, да ли треба гајити наде да ће промена власти у Црној Гори донети неки бољитак на том плану?
Да, то је готово сигурно, много више од наде. Не може се једна толико неприродна клима мијењати селективно; па језичка права спадају у ред основних људских права. Природно је да се цијелом једном народу та права не могу више ускраћивати. Без враћања слободе на том плану, заједно са враћањем вјерских слобода православном народу – не може се говорити да се Црна Гора ослободила и вратила себи.

6. Како бисте прокоментарисали то што негодовања због наводног привилеговања ћирилице има и у Србији? Лингвиста Ранко Бугарски је, рецимо, за Радио Слободна Европа рекао да ћирилица у Србији не може бити угрожено писмо као „писмо које је у толикој мери привилеговано“. Деца у школи прво уче ћирилицу, па тек следеће године латиницу, те се у Србији школа не може завршити а да не знате ћирилицу. По његовом мишљењу дискриминаторно је управо то што се у Нацрту закона о службеној употреби језика и писама латиница дефинише као „помоћно писмо“.

Да, има повремено таквих наступа. То су они који, свјесно или несвјесно, из ових или оних разлога, раде на онемогућавању да ћирилица добије статус који јој као националном писму припада код службене употребе српског језика, како је и Уставом Републике Србије прописано. У поменутом примјеру ријеч је о статусу ћирилице који је имала од Новосадског књижевног договора, у периоду кад је стално потискивана док нисмо дошли дотле да је била постала невидљива. Дакле, по овоме ћирилица није у неповољном положају јер законима није забрањена, у школама се научи, али је пракса не трпи. То као да је био идеалан статус ћирилице. Требало је још само да прође неко вријеме па да се каже како ћирилицу готово нико не користи па да је треба и избрисати из законских аката као нешто што је пракса одбацила. Како се у таквом размишљању приписује нетолерантност према латиници – то говори о погледу на писма код нас. Покушај да се сачува стање из времена српско-хрватског језичког заједништва: законски равноправна ћирилица и латиница, у пракси пожељно без ћирилице. Ко би се јавно залагао за ћирилицу лако је проглашаван за политички неподобну персону.

7. Да ли је језичка политика битан елеменат укупне државне политике и зашто је у пракси тешко остварити сарадњу између струке и државе са тим циљем (а рекло би се да то важи и за прилике у Србији)?
Да, језичка политика у добро уређеним државама представља један од стубова укупне државне политике. Осмишљава се и остварује у хармоничној сарадњи струке и државе. Никаква тајна није да практично све европске државе – велике и мале – имају у својој државној политици уграђену језичку политику, само што се то код нас не говори, ваљда управо зато да би се ометало да се и код нас ради тако. Па је онда лакше извргавати критици наш лингвистички еснаф и све друге који говоре о потреби уређивања језичке политике у Србији. Зато тако дуго немамо усвојен закон о језику који би био примјерен новонасталим друштвеним околностима и, на крају, усаглашен са Уставом.

8. Проблем сиромашења српског језика, посебно међу припадницима млађе генерације, посебна је тема. Као разлоге за то наводите недовољан фонд часова српског језика у школама, односно непостојање наставе језика на свим факултетима, превелику изложеност деце интернету од најранијег узраста… Да ли бисмо томе могли да придружимо и утицај лошег превода, пре свега са енглеског језика, са којим се деца такође суочавају веома рано, почев од гледања цртаних филмова?

Више је разлога који воде ка језичком сиромашењу. А требало би поћи од стања у нашем школству. Чини се да све реформе школства иду и за тиме да се српски језик као национални језик, мимо праксе у другим европским земљама, потискује и сведе на неподношљиво мали број часова – у основној и средњој школи – што је већ сада фактичко стање. А на факултетима се, чак ни на наставничким, српски језик не изучава. Из овога све друго произилази, па и свијест о томе да добро владање националним језиком ништа не значи. Зато немамо лекторе српског језика у новинским, издавачким, државним и многим другим установама. Зато није битно како се преводи, колико и како преузимамо ријечи и обрте из страних језика, прије свега из енглеског. Нити се води рачуна о језику интернета нити се ресорно министарство ваљано бави питањем утицаја интернета на дјецу. Зато смо дошли у ситуацију кад се може рећи да нам је српски језик запуштен и сведен и сиромашан, као и сви маргинализовани у једном друштву. Стање је такво да можемо да желимо да се статус српског језика изједначи са статусом мањинских језика у Србији.

9. Посебан проблем је и квалитет и концепција наставе књижевности у школама, па и непојмљиво избацивање из програма српских књижевника – најсвежији пример је поезија Десанке Максимовић…

Тако је. Јер српски језик је у основи српског националног и културног идентитета, зато се у истом пакету налазе српски језик и српска књижевност. Стално се истискују из српског националног простора, све под видом осавремењавања, на европском путу, наставе. Српски језик и српска књижевност као најзначајнији елементи српског националног и културног идентитета стоје као препрека на томе тако прописаном путу – да се тамо нађемо, мимо свих других, без ичега свога, огољени и осиромашени – до непрепознатљивости, да будемо међу посљедњим народима. Да одговарамо слици коју су о нама стварали од деведесетих година прошлог вијека. Није само на струци, већ је то обавеза српских интелектуалаца, свих који се тако осјећају и представљају, да сачувамо српски културни и национални идентитет, баш као што други европски народи чувају свој. Наши преци су то знали, такође у неповољним околностима, да одбране. И у прошлости је најчешће српски национални и културни простор био испресијецан границама, а наши стари су га знали чувати. Имамо ли ми право да гурамо главу у пијесак? Ко хоће – нека изволи, али сакрити се неће.

24 мај

Име ми је Докторка!

„Моје име је ДОКТОРКА Бранка … (и неко презиме)“ – чух случајно на телевизији представљање предавача, ваљда у оквиру онлајн наставе у доба короне.  Не знам тачно зашто је баш „докторка“ одржала предавање и о ком је предмету реч, но то за нашу причу није ни битно.  Занимљиво нам је само представљање и то што се ова титула нашла у склопу имена дотичне особе.

Употреба речи „доктор“, макар у српском језику, веома је, да тако кажемо – провокативна. Доктор – од латинског docere, што значи „учити“ или doctus – „научен“, представља највиши степен академског образовања. С друге стране, ова реч означава и доктора медицине, и у свакодневном говору се често употребљава уместо много погодније, домаће речи „лекар“ – онај који лечи људе, здравствени радник који се бави људским здрављем, односно болешћу.

И ту се живо намеће асоцијација на анегдоту коју је у свом докторату (на тему ироније у ликовној уметности) описао мој пријатељ сликар.  Имао је, усред докторских студија на београдској академији уметности, чудан телефонски позив током којег га је жена са друге стране „жице“ заменила са „доктором Николом Марковићем“ који лечи по природној методи извесног Ричарда Шулца… На то је сликар Никола најпре помислио да се нека од колегиница шали са њим, управо на тему поменуте двојности термина „доктор“, али авај, жена је настављала са описивањем својих симптома, те он схвати да је „враг однео шалу“ и брже-боље се одбрани од те нежељене нове титуле…

Некима из лекарске бранше је, међутим, та титула толико мила и за срце прирасла да би је ставили у склоп рођеног имена и презимена… Има нас разних, рекао би народ, али признаћете: чудно звучи кад ти је име Докторка!

23 феб

Духовно благо

Филм је снимљен 2016, у продукцији NG tim-a из Ниша. Прича о црквама и манастирима на територији Општине Пантелеј у Нишу.

Ових дана емитован на РТС-у.

09 феб

РАД О ЗАШТИТИ ЗА ВРЕМЕ ПРИРОДНИХ КАТАСТРОФА

У овој категорији, објављиваћемо делове нових текстова, услужно писаних за различите намене. Ево једног примера:

 

Дипломски рад

 

Тема: Заштита становништва и материјалних добара за време природних катастрофа

 

Садржај:

Увод ………………………………………………………………………………………………..

  1. Предмет писања рада …………………………………………………………….
  2. Циљ писања рада…………………………………………………………………….
  3. Методе писања рада ……………………………………………………………….

3.1.    Историјска метода …………………………………………………………………..

3.2.    Метода анализе садржаја ………………………………………………………..

3.3.    Метода посматрања ………………………………………………………………..

3.4.    Компаративна метода ……………………………………………………………..

3.5.    Статистичка метода …………………………………………………………………

  1. Заштита становништва, живота и материјалних добара …………….

4.1.    Заштита становништва …………………………………………………………….

4.2.    Заштита животиња …………………………………………………………………..

4.3.    Заштита материјалних добара ………………………………………………….

4.4.    Поплаве и њихов утицај на биодиверзитет ……………………………….

Закључак…………………………………………………………………………………………….

  1. Прилози …………………………………………………………………………………..
  2. Литература ………………………………………………………………………………

 

УВОД

 

Природне катастрофе су веома озбиљне, опасне природне појаве, које се релативно често дешавају на планети Земљи, а пред којима су људи, нажалост, углавном немоћни. Хиљаде људи умиру у трену; хиљаде одраслих могу постати бескућници а деца остати без родитеља – у року од само једног дана. Огромне инфраструктуре се оштећују за само неколико секунди или минута. То су катастрофални догађаји који шокирају цео свет и чине да се читаво човечанство осећа веома немоћно, тужно и депресивно. Оно што је потребно и што је, у крајњој линији, једино могуће, јесте минимизирати ефекте оваквих појава применом одређених пракси управљања катастрофама.

Са друге стране, постоји и значајна расправа у вези с дефиницијом „природних“ катастрофа насупрот „вештачким“, тј. изазваним. Неки тврде да нема „природних“ катастрофа и да катастрофа увек подразумева људски фактор, тј. да је резултат неуспеха власти да спрече негативне ефекте природних појава или да адекватно реагују када до њих дође. Има и оних који иду тако далеко да за катастрофу цунамија 2004. године сматрају да то није био земљотрес који је створио плимне таласе, већ лоше спроведен хуманитарни одговор. Већина хуманитарца препознаје подељену одговорност између природних појава и људског фактора. На пример, блато у Непалу се повећава као резултат одлива ледењака (природни узрок) и крчења шума (од стране човека).

Како год било, природне катастрофе су неизбежне и све више прете човечанству, а тиме је и све већи и важнији задатак заштита живота, тј. становништва и животиња, као и lматеријалних добара. У времену које долази све ће битније бити стратегије за што бољу заштиту и покушај да се смање или бар ублаже катастрофалне последице великих поплава, земљотреса и цунамија, суша, пожара, а свет је заиста у великој мери угрожен тзв. људским фактором, имајући у виду претеће опасности везане за климатске промене.

 

 

 

  1. Предмет писања рада

 

Постоји више дефиниција природне катастрофе. Једна од њих каже да су то „последице догађаја које покрећу природне опасности и које превазилазе локални капацитет реакције и озбиљно утичу на друштвени и економски развој региона.“[1] Процењује се да око 90 одсто свих катастрофа у свету има природне узроке, дакле, представља природне катастрофе. Међу њиховим узроцима високо место заузимају климатске промене, дезертификација и пропадање животне средине, као процеси од универзалног последичног значења.[2] Тој категорији припадају и поплаве из маја 2014. године, које су оставиле тешке последице у великим деловима подручја Србије, а којима су биле погођени и одређени делови Републике Српске и Хрватске. Као изазови који погађају истовремено велики број земаља, односно читаве регионе и свет, наводе се и поједине епидемије или пандемије, што потврђује и најновији пример – корона вируса у Кини. Такви изазови захтевају међународни одговор, јер се последице катастрофа често не могу санирати без међународне хуманитарне помоћи. Ризици од катастрофа се такође појављују и као препрека остварењу глобалних развојних циљева, угрожавају светску економију, становништво и одрживи развој земаља у развоју.[3]

Управо тај огроман утицај природних катастрофа на животну средину, као и напори који се улажу на пољу заштите људи, животиња, материјалних добара, како би се што више смањили ефекти ових појава – предмет су овог рада.

Заштита и спасавање људи и материјалних добара у катастрофама је веома сложена област људске активности и тражи интегрално сагледавање. Историја настанка, деловања, те развоја и садржаја активности цивилне заштите, говори да је она, пре свега, условљена појавом опасности које непрекидно угрожавају човека, његова добра и природне услове у простору.[4] Када друштво редовним активностима (углавном превентивним) не може да спречи, умањи и отклони последице изазване опасностима, оне добијају карактер ванредних ситуација.

 

  1. Циљ писања рада

 

Сва друштва изложена су ризику од природних катастрофа, у које спадају земљотреси, поплаве, суше, шумски пожари, клизишта. Све ове природне катастрофе постојале су одвајкада, али у данашње време посебан проблем представљају климатске промене, под чијим утицајем катастрофе постају све учесталије.

„Катастрофе успоравају одрживи развој друштва у целини“, стоји у Националној стратегији заштите и спасавања у ванредним ситуацијама, из 2011. године. Као и друга подручја, регион Југоисточне Европе је угрожен различитим врстама природних катастрофа, као што су поплаве, клизишта, олујне непогоде, екстремно високе температуре, земљотреси и сл.

Развијање свести о катастрофи и припрема за суочавање са њом смањују, у већини случајева, људске и материјалне жртве.[5] Циљ ове студије је најпре да још једном укаже на велике ризике које са собом носе различите врсте природних катастрофа, поготову у данашњем и предстојећем времену, али и на значај развијања свести и спремности на суочавање са овим појавама, што је услов за што успешније спровођење система заштите становништва и материјалних добара. Степен развијености свести и припремљеност за реаговање условљени су културолошким чиниоцима. У све већем броју студија указује се на утицај културног наслеђа на квалитет одговора у оваквим ситуацијама.[6] Очигледно су се променили и утицај природних катастрофа и начин на који се људи суочавају са њима.[7]

Циљ рада је да укаже на то да ново време носи нове, све веће изазове у погледу суочавања са природним катастрофама, поготову у светлу климатских промена, које се уочавају већ дужи низ година на различитим деловима планете и у све већој мери се одражавају на временске прилике, али носе са собом и многе друге несагледиве последице.

  1. Методе писања рада

 

Методолошки оквир овог рада обухвата основне аналитичке методе, синтетичке и опште научне методе условљене комплексном природом предмета истраживања и вишедисциплинарним приступом проучавања.

Специфичне научне методе области која је предмет истраживања огледају се у прибављању података из различитих извора, почев од најзначајнијих студија које обрађују врсте природних катастрофа, њихове несагледиве последице, али и начине евентуалног предупређивања ових појава и заштите људи и материјалних добара, преко многих других извора – књига, монографија, научних радова, са посебним нагласком на оне који се баве изазовима и ризицима које носи савремено доба.

Приликом научно-истраживачког рада на тему „Заштита становништва и материјалних добара за време природних катастрофа“, прикупљања података, а касније и израде самог дипломског рада, коришћене су различите научне методе, попут историјске методе, методе анализе садржаја, методе посматрања, компаративне методе, статистичке методе.

 

 

  • Историјска метода

 

Као једна од најбитнијих метода, у научно-истраживачком раду је коришћена историјска метода, која је врло захвална јер се на основу историјских чињеница, то јест кроз осврт на велике природне катастрофе које су се дешавале кроз време, последица које су оне оставиле, сагледава данашња ситуација, али и предвиђају сличне појаве у будућности.

Још од првобитне људске заједнице, људи су се суретали са разноврсним природним   катастрофама.   Учестале   и   озбиљне   последице, због којих нису могле да се опораве читаве заједнице, због недостатка било каквог рационалног објашњења, дуго су посматране као начин ,,Божијег обраћања тј. кажњавања људи због лошег понашања“. Конкретније речено, посматране су као специјалне поруке које се шаљу директно од Бога са циљем кажњавања грешника.[8] Иако је овакво схватање катастрофа имало важну друштвену функцију, оно је погрешно сугерисало да се људи од природних катастрофа не могу адекватно заштитити, односно да је једини начин да се заштите исправно и смерно поступање у складу са религијским принципима, како би били у божијој милости. Чак ни тадашњи филозофи нису доводили у  питање описано порекло ових природних појава. Дуго су упоредо постојала становишта да су катастрофе дело Бога и да су природна појава, при чему је прво становиште било доминантно.[9] Супротно тада преовлађујућем мишљењу, Аристотел је природне катастрофе објашњавао као последицу екстремних природних догађаја, а не као манифестације неких виших сила. Такво  становиште почиње да се напушта током 17. века, а саму прекретницу у размишљању о природним катастрофама представљао је земљотрес који се догодио у Лисабону 1755. године, који је био окарактерисан као прва модерна катастрофа. (Прилог 1)

Озбиљнија истраживања уследила су након 1950. године, када  се  јасно  увидело  да  истраживања  катастрофа  могу  допринети  и социолошким теоријама, јер катастрофе представљају једну врсту неизвесности која открива слабости друштвених процеса и структура.

Имајући у виду одређене светске трендове, катастрофе ће и даље бити у фокусу примењених социолошких истраживања. Заправо, будућност може донети веће и горе катастрофе. Иако су напори за смањење ризика од природних катастрофа одувек постојали, њихова систематска проучавања имају релативно младу традицију. Најдоминантнији приступи проучавању катастрофа, поготову после Другог светског рата, били су географски и социолошки. Сам географски приступ проучавању катастрофа се фокусира на интеракције које настају између човека и његовог окружења, док социолошки приступ полази од претпоставке да су катастрофе друштвени догађаји који рефлектују начине живота и структуре друштвених заједница[10]. Наиме, угроженост од природних опасности зависи од начина живота људи. Ако живе у приобалном подручју које често плави река или море, јасно је да постоје изгледи да ће доћи до настанка штетних последица по њихов живот, здравље и имовину.

Неки аутори указују на четири парадигме везане за природне катастрофе: инжењерства, понашања, развоја и сложености, наводећи питања која се у њима постављају и одговоре на њих. [11]  Прва је парадигма инжењерства (до 1950. године), а питање: који су физички узроци величине и учесталости природних катастрофа и како се може обезбедити заштита против најштетнијих последица? Одговор се састојао у научним временским прогнозама и одређеним грађевинама изграђеним за одбрану од природних катастрофа, нарочито од оних које су хидрометеоролошког порекла. Питање које сугерише парадигма понашања (од 1950. до 1970. године) јесте: зашто природне катастрофе изазивају смрт и економске штете у развијенијим земљама и како промене у људском понашању могу смањити последице? Одговор се састојао у побољшаним краткорочним упозорењима и дугорочном планирању одабира земљишта, тако да људи могу избећи станишта која су највише склона природним катастрофама. Парадигма развоја (од 1970. до 1990. године) – зашто људи у мање развијеним земљама више страдају од природних катастрофа и који су историјски и актуелни друштвено-економски узроци таквих ситуација? Одговор се састојао у већој људској рањивости у природним катастрофама, којој доприноси мала економска развијеност и политичка зависност. Четврта парадигма, према Смиту и Петлију, јесте парадигма сложености (од 1990. године до данас) – како утицај катастрофа може бити смањен на одржив начин у будућности, а посебно за најсиромашније људе у свету? Одговор се састојао у већем истицању интеракције између природе и друштва, која доводи до побољшања дугорочног управљања природним катастрофама…

Наравно, веома је битно сагледавање највећих природних катастрофа које су се дешавале у прошлости, али и у новије време било је катастрофа са екстремно трагичним последицама, попут цунамија у Индијском океану 26. децембра 2004, насталог као последица подморског Суматранско-Андаманског земљотреса. Овај цунами је усмртио око 275.000 људи и разорио обалу, наневши велике штете од Индонезије све до Сомалије у Африци, што га чини једном од најсмртоноснијих природних катастрофа у модерној историји. (Прилог 2) Такође, најјачи земљотрес и цунами који је икада погодио Јапан, догодио се у Тохокуу 2011. године, са 15894 жртава, уз хиљаде повређених и несталих. Ови и слични догађаји су итекако упозоравајући у време када све више постајемо свесни могућих последица климатских промена.

 

  • Метода анализе садржаја

 

Метода анализе садржаја докумената (или, шире схваћено, грађе о некој теми), као самостална емпиријско-теоријска (оперативна) метода истиче се сопственим логичким правилима, дефинисаним епистемолошким елементом и развијеним оперативно-техничким делом. Метод претходи науци, тврде неки аутори, али се исто тако он употребљава у науци, тј. саставни је део науке. Метод у најширем смислу обухвата три елемента. Најпре, то је поступак како се долази до сазнања, тј. радње које треба извршити да би се дошло до сазнања предмета. Затим, то је знање о самом предмету, које омогућава да се поступак боље прилагоди предмету и тако овај потпуно сазна, и најзад, то су средства помоћу којих се предмет може сазнати, тј. они конкретизовани специфични поступци, као и материјална средства, помоћу којих откривамо оне особине предмета чије нам сазнавање представља циљ научног истраживања.[12]

У случају нашег рада, ова метода послужила нам је најпре у делу сагледавања досадашњих истраживања на пољу типова природних катастрофа, њихових последица и утицаја како на живот у погођеним подручјима, тако и на свест људи.

По дефиницији, катастрофа означава несрећу огромних размера, или тежак и веома опасан догађај који се догодио у неком подручју и који је угрозио жива бића и материјална добра. Може проистећи из природних или вештачких узрока, случајно или због нечије непажње. Овај изненадни догађај резултира знатним губицима живота и стварањем патње становништва и других живих бића. Такође, подразумева велику штету и уништавање имовине, или оштећење или деградацију материјалних добара и околине. Катастрофа је догађај такве природе или величине да надилази способност суочавања са њим заједнице погођеног подручја. Десетине врста катастрофа догађају се широм света и потпуно су непредвидљиве. Потребно је што боље упознавање са врстама катастрофа, њиховим узроцима, карактеристикама и утицајем, како би се радило на организовању заштите становништва и свих живих бића, као и материјалних добара.[13]

У различитим истраживањима, катастрофе су подељене у различите категорије, а устаљена класификација је следећа:

 

  1. Земљотреси, цунами и вулканске ерупције
  2. Поплаве, циклони и урагани
  3. клизишта, бура и суше
  4. епидемије, несреће и грађански немири[14]

 

Из наведене класификације, јасно је да већину свих катастрофа које се дешавају у свету чине природне катастрофе.

  • Метода посматрања

Метод посматрања се најчешће користи за утврђивање учесталости или распрострањености неке уочљиве појаве.

Посматрање има три битне карактеристике:

  1. систематски је планирано, организовано и усмерено на специфичне циљеве
  2. резултати посматрања се систематски региструју
  3. резултати посматрања се пажљиво проверавају и контролишу

Захваљујући овим карактеристикама, метод посматрања се сврстава у научне методе истраживања. У случају нашег рада, нису биле применљиве све карактеристике и могућности ове методе, али посматрање је коришћено у сврху прикупљања података о дешавању и учесталости природних непогода и катастрофа, путем извештаја о њима, статистике и сл. Посебна пажња посвећена је посматрању и праћењу дешавања у вези са климатским променама.

Климатске промене дефинишу се као „промене климе које се директно или индиректно приписују људским активностима које мењају састав атмосфере и које се за разлику од климатских варијабилности бележе током дужег временског периода“ [15]

Од почетка 20. века, средња глобална температура порасла је за 0,85 °C. Од седамдесетих година тренд пораста температуре креће се између 0,15 и 0,2 °C по декади. Према проценама, на глобалном нивоу раст температуре у овом веку износиће од 0,3 до 4,8 °C. Климатске промене присутне су већ дужи низ година на различитим деловима планете и оне доводе до промена у висини температуре, режиму падавина, топљењу леда, порасту нивоа мора и океана. Широко позната и најчешће помињана карактеристика климатских промена јесте глобално загревање. Као најзначајнији покретач глобалног загревања наводи се угљен-диоксид (CO₂).[16] (Прилог 3)

Катастрофе попут земљотреса, олује са градом, лавине, клизишта итд. настају сасвим изненада. Поплаве и циклони се дешавају са неким елементом упозорења, али се и њихова појава ограничава на кратко време.

С друге стране, суша се протеже у много дужим временским оквирима и има негативни утицај на економске активности људи и живот погођеног подручја. Ефекти су дуготрајније природе. Природне катастрофе могу се поделити у два типа, у зависности од њиховог потенцијала да нанесу штету људском животу и имовини. Катастрофе попут земљотреса, вулканских ерупција, суше, поплаве и циклона могу се сматрати главним типом. Катастрофе попут олуја са градом, лавина, клизишта, пожара итд., чији је утицај локализован, а интензитет штете много мањи у односу на ове прве, могу се сврстати у мање катастрофе. Поменуте мање катастрофе такође се дешавају без икаквог значајног степена упозорења, а скоро све наносе штету имовини и живим бићима. Међутим, главни циљ би требало да буде идентификовање подручја која могу да буду погођена таквим катастрофама. Одређене мере предострожности могу се предузети у контексту потенцијалне претње која захтева општу свест и спремност за адекватне одговоре локалних власти. Ратна цивилна заштита или разне мере заштите такође спадају у овај концепт.

  • Компаративна метода

Компарација или поређење саставни је део сваког мишљења. Није могуће формирати став или суд о било чему без компарације, као што без ње није могућ ниједан облик закључивања, доказивања или оповргавања. Предмет истраживања компаративне методе су идентичности, сличности и разлике појава и процеса. Само упоређивањем (два примерка исте појаве, две истородне или разнородне појаве, два процеса у прошлости, садашњости и будућности, на једном или више дефинисаних простора) можемо утврдити да ли су идентични, слични, односно различити и у чему.[17] У том смислу, током истраживања и прикупљања грађе на тему овог рада „Заштита становништва и материјалних добара за време природних катастрофа“ коришћена је компаративна метода ради упоређивања података о истородним природним катастрофама које су се дешавале у различитим историјским раздобљима или катастрофа различитог типа у истом периоду. На тај начин се може закључити како је реаговано, рецимо, на појаву земљотреса у разлитичитим временским епохама, и колико се мењају методе и могућности заштите становништва и материјалних добара у зависности од тренутка или простора на коме се догодила катастрофа.

  • Статистичка метода

Статистичка метода коришћена је при изради овог рада нарочито у делу проучавања података о распрострањености природних катастрофа, угрожености становништва и слично. Када је реч о обиму њихове распрострањености, кретање броја природних катастрофа у периоду од 1900. до 2011. године указује на њихов континуирани пораст у другој половини 20. века, нарочито после 1975. (Прилог 4). Од 1975. до 2012. године дошло је до наглог увећања броја природних катастрофа, али са наглашеним осцилацијама према годинама. Највише природних катастрофа – преко 400, десило се 2000. године: 413, 2002. године: 421, 2005: 432. Током 2012. године регистровано је 310 природних катастрофа, 122 мање у односу на 2005. годину, која носи неславан рекорд у броју катастрофа.

Подаци о природним катастрофама насталим под утицајем климатских промена на светском нивоу у периоду од 1980. до 2011. указују на њихову велику учесталост. За 32 године догодило се 3455 поплава, 2689 олуја разорног дејства, 470 суша и 395 екстремних температура. У односу на укупан број природних катастрофа, највећи је удео оних које се налазе у групи хидролошких и метеоролошких катастрофа.[18]

Овакав тренд се, нажалост, наставља, а најновији пример су пожари катастрофалних размера у Аустралији. У вишемесечним пожарима, који су почели од септембра 2019. године, погинуло је најмање 25 особа, страдали су милиони животиња, а уништено је више од 2000 кућа. Протеклих година у летњим месецима су у Грчкој буктели огромни пожари, а  десиле су се и велике поплаве. Ни Србија није поштеђена: незапамћена поплава десила се маја 2014. у Обреновцу, након обилних падавина и снажног циклона који је захватио централни део Балканског полуострва. Падавине су обухватиле цео простор Србије и за 24 часа излучено је преко 100 литара кише по квадратном метру. Забележени су апсолутни падавински максимуми 15. маја у Београду (107,9), Лозници (110) и Ваљеву (108,2). Од последице набујалих река, клизишта и воде страдало је више од 30 особа.

  1. Заштита становништва, живота и материјалних добара

 

Заштита и спасавање људи, као и животиња, и материјалних добара за време природних катастрофа је веома сложена област људске активности, која постаје и све битнија у време када су климатске промене повећавају опасност од нових негативних природних појава катастрофалних размера. Наравно, катастрофа разне врсте, па и природних, било је и вековима уназад, а историја настанка и развоја ове заштите говори да је она, пре свега, условљена појавом опасности које непрекидно угрожавају човека, његова добра и природне услове у простору, па и опстанак остатка живог света.  Последице и патње људи узроковане природним катастрофама могу бити разноврсне и различитог степена: од смрти до изложености дискриминацији или психичких сметњи. Савремено доба доноси и потребу за новим видовима заштите и појачавања безбедности становништва на угроженом подручју. Животиње су такође веома изложене последицама природних катастрофа, посебно ако живе саме у природи, удаљене од људи, али су, наравно, на другачији начин угрожене и домаће животиње и кућни љубимци. Поред друштвених и последица по сав живи свет, посебно место имају и економске последице природних катастрофа. Са годинама се увећава и процењена штета изазвана њима, а већи губици су последица квалитетнијег начина живота.

 

4.1.    Заштита становништва

 

И поред тога што је на почетку 20. века број природних катастрофа био знатно мањи, број људских жртава је знатно већи у односу на другу половину 20. века и прву деценију 21. века. Насупрот броју погинулих, број људи који су угрожени природним катастрофама нагло се увећава од шездесетих година 20. века. Највећи број становника угрожен је поплавама, сушама, олујама. Ове природне непогоде, поред утицаја на живот и здравље људи, изазивају и материјална разарања која утичу на економију домаћинства, подручја на којем се налазе и шире.[19] Смртни случајеви изазвани природним непогодама најчешће су последица земљотреса, олуја и екстремних температура.

Типични ефекти катастрофа могу бити следећи:

  • Губитак живота,
  • повреда,
  • оштећења и уништавање имовине,
  • оштећења и уништавање насада и усева,
  • прекид производње,
  • поремећај животног стила,
  • застој у транспорту,
  • губитак средстава за живот и останак људу без посла,
  • ометање снабдевања електричном енергијом, водом и гасом,
  • штета на националној инфраструктури,
  • прекид у комуникацији и другим мрежама,
  • ометање државних система,
  • недостатак прехрамбених ресурса,
  • ширење болести,
  • национални економски губитак,
  • социолошки ефекти,
  • психолошке последице[20]

 

Заштита људи, према дефиницији Међуресорског сталног одбора (IASC), заснованој на вишегодишњем консултативном процесу Међународног комитета Црвеног крста, обухвата „све активности које имају за циљ постизање пуног поштовања за права појединца у складу са словом закона и духом релевантних правних тела (људска права, хуманитарно право и избегличко право). Хуманитарци и актери борбе за људска права спроводе ове активности непристрасно а не на основу расе, националног или етничког порекла, језика или пола.“[21]

Заштита се састоји од стратегија за смањење рањивости пре и после катастрофе, за дeловање према онима који су у ризику и за повећање капацитета и механизама суочавања са проблемима погођеног становништва. Заштита се, како је наглашено у дефиницији IASC-a, мора проводити непристрасно и без дискриминације.[22] (Прилог 5)

[1] Оперативнe смерницe о људским правима и елементарним непогодама

[2] Милосављевић, Б. (2015), Међународна сарадња у области смањења ризика од катастрофа, Правни записи, година VI, бр. 1, Правни факултет Универзитета Унион, Београд

[3] Hyogo Framework for Action, 2005-2015: Building the resilience of Nations and Communites to Disaster, www.unisdr.org

[4] Стојановић, Р. (1984), Заштита и спасавање људи и материјалних добара у ванредним ситуацијама, Војноиздавачки завод, Београд

[5] Вуксановић, Г., Нађ, И. (2017), Природне катастрофе у свести становништва и спремност за суочавање с њима, Матица српска, Нови Сад

[6] Vervaeck, A. (2012), The impact of cultural and religious influences during natural disasters (volcano eruptions), Earthquake – Report, September 27, 2012.

[7] Mauch, C. (2004), Natural Disasters and Cultural Strategies: Responses to Catastrophe in Global Perspective, GHI Bulletin, No. 35.

[8] Mileti, D. (1999), Disasters by Design: A Reassessment of Natural Hazards in the United States, Joseph Henry Press

[9] Cvetković, V. (2015), Phenomenology of natural disasters, Police Academy, Belgrade

 

ПРИЛОГ 7:

На слици је спасавање коале у Аустралији (Фото: EPA/EFE).

У катастрофалним пожарима који су погодили Аустралију почетком 2020. године настрадало је, по неким проценама, чак милијарду животиња, а неким врстама, као што су коала и валаби, прети  уништење.

ПРИЛОГ 8:

Штета узрокована природним катастрофама (процена 1900-2011)

Графички приказ штета изазваних природним катастрофама показује њихово нагло увећање у последњим деценијама 20. века

Извор: https://www.researchgate.net/figure/2-Estimated-Damage-Billion-Caused-by-Reported-Natural-Disasters-1900-2011_fig17_281404253