Blogovi i članci

У овој категорији, објављиваћемо делове нових текстова, услужно писаних за различите намене. Ево једног примера:

Дипломски рад

Тема: Заштита становништва и материјалних добара за време природних катастрофа

Садржај:

Увод ………………………………………………………………………………………………..

1. Предмет писања рада …………………………………………………………….
2. Циљ писања рада…………………………………………………………………….
3. Методе писања рада ……………………………………………………………….

3.1.    Историјска метода …………………………………………………………………..

3.2.    Метода анализе садржаја ………………………………………………………..

3.3.    Метода посматрања ………………………………………………………………..

3.4.    Компаративна метода ……………………………………………………………..

3.5.    Статистичка метода …………………………………………………………………

4. Заштита становништва, живота и материјалних добара …………….

4.1.    Заштита становништва …………………………………………………………….

4.2.    Заштита животиња …………………………………………………………………..

4.3.    Заштита материјалних добара ………………………………………………….

4.4.    Поплаве и њихов утицај на биодиверзитет ……………………………….

Закључак…………………………………………………………………………………………….

5. Прилози …………………………………………………………………………………..
6. Литература ………………………………………………………………………………

УВОД

Природне катастрофе су веома озбиљне, опасне природне појаве, које се релативно често дешавају на планети Земљи, а пред којима су људи, нажалост, углавном немоћни. Хиљаде људи умиру у трену; хиљаде одраслих могу постати бескућници а деца остати без родитеља – у року од само једног дана. Огромне инфраструктуре се оштећују за само неколико секунди или минута. То су катастрофални догађаји који шокирају цео свет и чине да се читаво човечанство осећа веома немоћно, тужно и депресивно. Оно што је потребно и што је, у крајњој линији, једино могуће, јесте минимизирати ефекте оваквих појава применом одређених пракси управљања катастрофама.

Са друге стране, постоји и значајна расправа у вези с дефиницијом „природних“ катастрофа насупрот „вештачким“, тј. изазваним. Неки тврде да нема „природних“ катастрофа и да катастрофа увек подразумева људски фактор, тј. да је резултат неуспеха власти да спрече негативне ефекте природних појава или да адекватно реагују када до њих дође. Има и оних који иду тако далеко да за катастрофу цунамија 2004. године сматрају да то није био земљотрес који је створио плимне таласе, већ лоше спроведен хуманитарни одговор. Већина хуманитарца препознаје подељену одговорност између природних појава и људског фактора. На пример, блато у Непалу се повећава као резултат одлива ледењака (природни узрок) и крчења шума (од стране човека).

Како год било, природне катастрофе су неизбежне и све више прете човечанству, а тиме је и све већи и важнији задатак заштита живота, тј. становништва и животиња, као и lматеријалних добара. У времену које долази све ће битније бити стратегије за што бољу заштиту и покушај да се смање или бар ублаже катастрофалне последице великих поплава, земљотреса и цунамија, суша, пожара, а свет је заиста у великој мери угрожен тзв. људским фактором, имајући у виду претеће опасности везане за климатске промене.

1. Предмет писања рада

Постоји више дефиниција природне катастрофе. Једна од њих каже да су то „последице догађаја које покрећу природне опасности и које превазилазе локални капацитет реакције и озбиљно утичу на друштвени и економски развој региона.“[1] Процењује се да око 90 одсто свих катастрофа у свету има природне узроке, дакле, представља природне катастрофе. Међу њиховим узроцима високо место заузимају климатске промене, дезертификација и пропадање животне средине, као процеси од универзалног последичног значења.[2] Тој категорији припадају и поплаве из маја 2014. године, које су оставиле тешке последице у великим деловима подручја Србије, а којима су биле погођени и одређени делови Републике Српске и Хрватске. Као изазови који погађају истовремено велики број земаља, односно читаве регионе и свет, наводе се и поједине епидемије или пандемије, што потврђује и најновији пример – корона вируса у Кини. Такви изазови захтевају међународни одговор, јер се последице катастрофа често не могу санирати без међународне хуманитарне помоћи. Ризици од катастрофа се такође појављују и као препрека остварењу глобалних развојних циљева, угрожавају светску економију, становништво и одрживи развој земаља у развоју.[3]

Управо тај огроман утицај природних катастрофа на животну средину, као и напори који се улажу на пољу заштите људи, животиња, материјалних добара, како би се што више смањили ефекти ових појава – предмет су овог рада.

Заштита и спасавање људи и материјалних добара у катастрофама је веома сложена област људске активности и тражи интегрално сагледавање. Историја настанка, деловања, те развоја и садржаја активности цивилне заштите, говори да је она, пре свега, условљена појавом опасности које непрекидно угрожавају човека, његова добра и природне услове у простору.[4] Када друштво редовним активностима (углавном превентивним) не може да спречи, умањи и отклони последице изазване опасностима, оне добијају карактер ванредних ситуација.

2. Циљ писања рада

Сва друштва изложена су ризику од природних катастрофа, у које спадају земљотреси, поплаве, суше, шумски пожари, клизишта. Све ове природне катастрофе постојале су одвајкада, али у данашње време посебан проблем представљају климатске промене, под чијим утицајем катастрофе постају све учесталије.

„Катастрофе успоравају одрживи развој друштва у целини“, стоји у Националној стратегији заштите и спасавања у ванредним ситуацијама, из 2011. године. Као и друга подручја, регион Југоисточне Европе је угрожен различитим врстама природних катастрофа, као што су поплаве, клизишта, олујне непогоде, екстремно високе температуре, земљотреси и сл.

Развијање свести о катастрофи и припрема за суочавање са њом смањују, у већини случајева, људске и материјалне жртве.[5] Циљ ове студије је најпре да још једном укаже на велике ризике које са собом носе различите врсте природних катастрофа, поготову у данашњем и предстојећем времену, али и на значај развијања свести и спремности на суочавање са овим појавама, што је услов за што успешније спровођење система заштите становништва и материјалних добара. Степен развијености свести и припремљеност за реаговање условљени су културолошким чиниоцима. У све већем броју студија указује се на утицај културног наслеђа на квалитет одговора у оваквим ситуацијама.[6] Очигледно су се променили и утицај природних катастрофа и начин на који се људи суочавају са њима.[7]

Циљ рада је да укаже на то да ново време носи нове, све веће изазове у погледу суочавања са природним катастрофама, поготову у светлу климатских промена, које се уочавају већ дужи низ година на различитим деловима планете и у све већој мери се одражавају на временске прилике, али носе са собом и многе друге несагледиве последице.

3. Методе писања рада

Методолошки оквир овог рада обухвата основне аналитичке методе, синтетичке и опште научне методе условљене комплексном природом предмета истраживања и вишедисциплинарним приступом проучавања.

Специфичне научне методе области која је предмет истраживања огледају се у прибављању података из различитих извора, почев од најзначајнијих студија које обрађују врсте природних катастрофа, њихове несагледиве последице, али и начине евентуалног предупређивања ових појава и заштите људи и материјалних добара, преко многих других извора – књига, монографија, научних радова, са посебним нагласком на оне који се баве изазовима и ризицима које носи савремено доба.

Приликом научно-истраживачког рада на тему „Заштита становништва и материјалних добара за време природних катастрофа“, прикупљања података, а касније и израде самог дипломског рада, коришћене су различите научне методе, попут историјске методе, методе анализе садржаја, методе посматрања, компаративне методе, статистичке методе.

• Историјска метода

Као једна од најбитнијих метода, у научно-истраживачком раду је коришћена историјска метода, која је врло захвална јер се на основу историјских чињеница, то јест кроз осврт на велике природне катастрофе које су се дешавале кроз време, последица које су оне оставиле, сагледава данашња ситуација, али и предвиђају сличне појаве у будућности.

Још од првобитне људске заједнице, људи су се суретали са разноврсним природним   катастрофама.   Учестале   и   озбиљне   последице, због којих нису могле да се опораве читаве заједнице, због недостатка било каквог рационалног објашњења, дуго су посматране као начин ,,Божијег обраћања тј. кажњавања људи због лошег понашања“. Конкретније речено, посматране су као специјалне поруке које се шаљу директно од Бога са циљем кажњавања грешника.[8] Иако је овакво схватање катастрофа имало важну друштвену функцију, оно је погрешно сугерисало да се људи од природних катастрофа не могу адекватно заштитити, односно да је једини начин да се заштите исправно и смерно поступање у складу са религијским принципима, како би били у божијој милости. Чак ни тадашњи филозофи нису доводили у  питање описано порекло ових природних појава. Дуго су упоредо постојала становишта да су катастрофе дело Бога и да су природна појава, при чему је прво становиште било доминантно.[9] Супротно тада преовлађујућем мишљењу, Аристотел је природне катастрофе објашњавао као последицу екстремних природних догађаја, а не као манифестације неких виших сила. Такво  становиште почиње да се напушта током 17. века, а саму прекретницу у размишљању о природним катастрофама представљао је земљотрес који се догодио у Лисабону 1755. године, који је био окарактерисан као прва модерна катастрофа. (Прилог 1)

Озбиљнија истраживања уследила су након 1950. године, када  се  јасно  увидело  да  истраживања  катастрофа  могу  допринети  и социолошким теоријама, јер катастрофе представљају једну врсту неизвесности која открива слабости друштвених процеса и структура.

Имајући у виду одређене светске трендове, катастрофе ће и даље бити у фокусу примењених социолошких истраживања. Заправо, будућност може донети веће и горе катастрофе. Иако су напори за смањење ризика од природних катастрофа одувек постојали, њихова систематска проучавања имају релативно младу традицију. Најдоминантнији приступи проучавању катастрофа, поготову после Другог светског рата, били су географски и социолошки. Сам географски приступ проучавању катастрофа се фокусира на интеракције које настају између човека и његовог окружења, док социолошки приступ полази од претпоставке да су катастрофе друштвени догађаји који рефлектују начине живота и структуре друштвених заједница[10]. Наиме, угроженост од природних опасности зависи од начина живота људи. Ако живе у приобалном подручју које често плави река или море, јасно је да постоје изгледи да ће доћи до настанка штетних последица по њихов живот, здравље и имовину.

Неки аутори указују на четири парадигме везане за природне катастрофе: инжењерства, понашања, развоја и сложености, наводећи питања која се у њима постављају и одговоре на њих. [11]  Прва је парадигма инжењерства (до 1950. године), а питање: који су физички узроци величине и учесталости природних катастрофа и како се може обезбедити заштита против најштетнијих последица? Одговор се састојао у научним временским прогнозама и одређеним грађевинама изграђеним за одбрану од природних катастрофа, нарочито од оних које су хидрометеоролошког порекла. Питање које сугерише парадигма понашања (од 1950. до 1970. године) јесте: зашто природне катастрофе изазивају смрт и економске штете у развијенијим земљама и како промене у људском понашању могу смањити последице? Одговор се састојао у побољшаним краткорочним упозорењима и дугорочном планирању одабира земљишта, тако да људи могу избећи станишта која су највише склона природним катастрофама. Парадигма развоја (од 1970. до 1990. године) – зашто људи у мање развијеним земљама више страдају од природних катастрофа и који су историјски и актуелни друштвено-економски узроци таквих ситуација? Одговор се састојао у већој људској рањивости у природним катастрофама, којој доприноси мала економска развијеност и политичка зависност. Четврта парадигма, према Смиту и Петлију, јесте парадигма сложености (од 1990. године до данас) – како утицај катастрофа може бити смањен на одржив начин у будућности, а посебно за најсиромашније људе у свету? Одговор се састојао у већем истицању интеракције између природе и друштва, која доводи до побољшања дугорочног управљања природним катастрофама…

Наравно, веома је битно сагледавање највећих природних катастрофа које су се дешавале у прошлости, али и у новије време било је катастрофа са екстремно трагичним последицама, попут цунамија у Индијском океану 26. децембра 2004, насталог као последица подморског Суматранско-Андаманског земљотреса. Овај цунами је усмртио око 275.000 људи и разорио обалу, наневши велике штете од Индонезије све до Сомалије у Африци, што га чини једном од најсмртоноснијих природних катастрофа у модерној историји. (Прилог 2) Такође, најјачи земљотрес и цунами који је икада погодио Јапан, догодио се у Тохокуу 2011. године, са 15894 жртава, уз хиљаде повређених и несталих. Ови и слични догађаји су итекако упозоравајући у време када све више постајемо свесни могућих последица климатских промена.

• Метода анализе садржаја

Метода анализе садржаја докумената (или, шире схваћено, грађе о некој теми), као самостална емпиријско-теоријска (оперативна) метода истиче се сопственим логичким правилима, дефинисаним епистемолошким елементом и развијеним оперативно-техничким делом. Метод претходи науци, тврде неки аутори, али се исто тако он употребљава у науци, тј. саставни је део науке. Метод у најширем смислу обухвата три елемента. Најпре, то је поступак како се долази до сазнања, тј. радње које треба извршити да би се дошло до сазнања предмета. Затим, то је знање о самом предмету, које омогућава да се поступак боље прилагоди предмету и тако овај потпуно сазна, и најзад, то су средства помоћу којих се предмет може сазнати, тј. они конкретизовани специфични поступци, као и материјална средства, помоћу којих откривамо оне особине предмета чије нам сазнавање представља циљ научног истраживања.[12]

У случају нашег рада, ова метода послужила нам је најпре у делу сагледавања досадашњих истраживања на пољу типова природних катастрофа, њихових последица и утицаја како на живот у погођеним подручјима, тако и на свест људи.

По дефиницији, катастрофа означава несрећу огромних размера, или тежак и веома опасан догађај који се догодио у неком подручју и који је угрозио жива бића и материјална добра. Може проистећи из природних или вештачких узрока, случајно или због нечије непажње. Овај изненадни догађај резултира знатним губицима живота и стварањем патње становништва и других живих бића. Такође, подразумева велику штету и уништавање имовине, или оштећење или деградацију материјалних добара и околине. Катастрофа је догађај такве природе или величине да надилази способност суочавања са њим заједнице погођеног подручја. Десетине врста катастрофа догађају се широм света и потпуно су непредвидљиве. Потребно је што боље упознавање са врстама катастрофа, њиховим узроцима, карактеристикама и утицајем, како би се радило на организовању заштите становништва и свих живих бића, као и материјалних добара.[13]

У различитим истраживањима, катастрофе су подељене у различите категорије, а устаљена класификација је следећа:

1. Земљотреси, цунами и вулканске ерупције
2. Поплаве, циклони и урагани
3. клизишта, бура и суше
4. епидемије, несреће и грађански немири[14]

Из наведене класификације, јасно је да већину свих катастрофа које се дешавају у свету чине природне катастрофе.

• Метода посматрања

Метод посматрања се најчешће користи за утврђивање учесталости или распрострањености неке уочљиве појаве.

Посматрање има три битне карактеристике:

1. систематски је планирано, организовано и усмерено на специфичне циљеве
2. резултати посматрања се систематски региструју
3. резултати посматрања се пажљиво проверавају и контролишу

Захваљујући овим карактеристикама, метод посматрања се сврстава у научне методе истраживања. У случају нашег рада, нису биле применљиве све карактеристике и могућности ове методе, али посматрање је коришћено у сврху прикупљања података о дешавању и учесталости природних непогода и катастрофа, путем извештаја о њима, статистике и сл. Посебна пажња посвећена је посматрању и праћењу дешавања у вези са климатским променама.

Климатске промене дефинишу се као „промене климе које се директно или индиректно приписују људским активностима које мењају састав атмосфере и које се за разлику од климатских варијабилности бележе током дужег временског периода“ [15]

Од почетка 20. века, средња глобална температура порасла је за 0,85 °C. Од седамдесетих година тренд пораста температуре креће се између 0,15 и 0,2 °C по декади. Према проценама, на глобалном нивоу раст температуре у овом веку износиће од 0,3 до 4,8 °C. Климатске промене присутне су већ дужи низ година на различитим деловима планете и оне доводе до промена у висини температуре, режиму падавина, топљењу леда, порасту нивоа мора и океана. Широко позната и најчешће помињана карактеристика климатских промена јесте глобално загревање. Као најзначајнији покретач глобалног загревања наводи се угљен-диоксид (CO₂).[16] (Прилог 3)

Катастрофе попут земљотреса, олује са градом, лавине, клизишта итд. настају сасвим изненада. Поплаве и циклони се дешавају са неким елементом упозорења, али се и њихова појава ограничава на кратко време.

С друге стране, суша се протеже у много дужим временским оквирима и има негативни утицај на економске активности људи и живот погођеног подручја. Ефекти су дуготрајније природе. Природне катастрофе могу се поделити у два типа, у зависности од њиховог потенцијала да нанесу штету људском животу и имовини. Катастрофе попут земљотреса, вулканских ерупција, суше, поплаве и циклона могу се сматрати главним типом. Катастрофе попут олуја са градом, лавина, клизишта, пожара итд., чији је утицај локализован, а интензитет штете много мањи у односу на ове прве, могу се сврстати у мање катастрофе. Поменуте мање катастрофе такође се дешавају без икаквог значајног степена упозорења, а скоро све наносе штету имовини и живим бићима. Међутим, главни циљ би требало да буде идентификовање подручја која могу да буду погођена таквим катастрофама. Одређене мере предострожности могу се предузети у контексту потенцијалне претње која захтева општу свест и спремност за адекватне одговоре локалних власти. Ратна цивилна заштита или разне мере заштите такође спадају у овај концепт.

• Компаративна метода

Компарација или поређење саставни је део сваког мишљења. Није могуће формирати став или суд о било чему без компарације, као што без ње није могућ ниједан облик закључивања, доказивања или оповргавања. Предмет истраживања компаративне методе су идентичности, сличности и разлике појава и процеса. Само упоређивањем (два примерка исте појаве, две истородне или разнородне појаве, два процеса у прошлости, садашњости и будућности, на једном или више дефинисаних простора) можемо утврдити да ли су идентични, слични, односно различити и у чему.[17] У том смислу, током истраживања и прикупљања грађе на тему овог рада „Заштита становништва и материјалних добара за време природних катастрофа“ коришћена је компаративна метода ради упоређивања података о истородним природним катастрофама које су се дешавале у различитим историјским раздобљима или катастрофа различитог типа у истом периоду. На тај начин се може закључити како је реаговано, рецимо, на појаву земљотреса у разлитичитим временским епохама, и колико се мењају методе и могућности заштите становништва и материјалних добара у зависности од тренутка или простора на коме се догодила катастрофа.

• Статистичка метода

Статистичка метода коришћена је при изради овог рада нарочито у делу проучавања података о распрострањености природних катастрофа, угрожености становништва и слично. Када је реч о обиму њихове распрострањености, кретање броја природних катастрофа у периоду од 1900. до 2011. године указује на њихов континуирани пораст у другој половини 20. века, нарочито после 1975. (Прилог 4). Од 1975. до 2012. године дошло је до наглог увећања броја природних катастрофа, али са наглашеним осцилацијама према годинама. Највише природних катастрофа – преко 400, десило се 2000. године: 413, 2002. године: 421, 2005: 432. Током 2012. године регистровано је 310 природних катастрофа, 122 мање у односу на 2005. годину, која носи неславан рекорд у броју катастрофа.

Подаци о природним катастрофама насталим под утицајем климатских промена на светском нивоу у периоду од 1980. до 2011. указују на њихову велику учесталост. За 32 године догодило се 3455 поплава, 2689 олуја разорног дејства, 470 суша и 395 екстремних температура. У односу на укупан број природних катастрофа, највећи је удео оних које се налазе у групи хидролошких и метеоролошких катастрофа.[18]

Овакав тренд се, нажалост, наставља, а најновији пример су пожари катастрофалних размера у Аустралији. У вишемесечним пожарима, који су почели од септембра 2019. године, погинуло је најмање 25 особа, страдали су милиони животиња, а уништено је више од 2000 кућа. Протеклих година у летњим месецима су у Грчкој буктели огромни пожари, а  десиле су се и велике поплаве. Ни Србија није поштеђена: незапамћена поплава десила се маја 2014. у Обреновцу, након обилних падавина и снажног циклона који је захватио централни део Балканског полуострва. Падавине су обухватиле цео простор Србије и за 24 часа излучено је преко 100 литара кише по квадратном метру. Забележени су апсолутни падавински максимуми 15. маја у Београду (107,9), Лозници (110) и Ваљеву (108,2). Од последице набујалих река, клизишта и воде страдало је више од 30 особа.

4. Заштита становништва, живота и материјалних добара

Заштита и спасавање људи, као и животиња, и материјалних добара за време природних катастрофа је веома сложена област људске активности, која постаје и све битнија у време када су климатске промене повећавају опасност од нових негативних природних појава катастрофалних размера. Наравно, катастрофа разне врсте, па и природних, било је и вековима уназад, а историја настанка и развоја ове заштите говори да је она, пре свега, условљена појавом опасности које непрекидно угрожавају човека, његова добра и природне услове у простору, па и опстанак остатка живог света.  Последице и патње људи узроковане природним катастрофама могу бити разноврсне и различитог степена: од смрти до изложености дискриминацији или психичких сметњи. Савремено доба доноси и потребу за новим видовима заштите и појачавања безбедности становништва на угроженом подручју. Животиње су такође веома изложене последицама природних катастрофа, посебно ако живе саме у природи, удаљене од људи, али су, наравно, на другачији начин угрожене и домаће животиње и кућни љубимци. Поред друштвених и последица по сав живи свет, посебно место имају и економске последице природних катастрофа. Са годинама се увећава и процењена штета изазвана њима, а већи губици су последица квалитетнијег начина живота.

4.1.    Заштита становништва

И поред тога што је на почетку 20. века број природних катастрофа био знатно мањи, број људских жртава је знатно већи у односу на другу половину 20. века и прву деценију 21. века. Насупрот броју погинулих, број људи који су угрожени природним катастрофама нагло се увећава од шездесетих година 20. века. Највећи број становника угрожен је поплавама, сушама, олујама. Ове природне непогоде, поред утицаја на живот и здравље људи, изазивају и материјална разарања која утичу на економију домаћинства, подручја на којем се налазе и шире.[19] Смртни случајеви изазвани природним непогодама најчешће су последица земљотреса, олуја и екстремних температура.

Типични ефекти катастрофа могу бити следећи:

• Губитак живота,
• повреда,
• оштећења и уништавање имовине,
• оштећења и уништавање насада и усева,
• прекид производње,
• поремећај животног стила,
• застој у транспорту,
• губитак средстава за живот и останак људу без посла,
• ометање снабдевања електричном енергијом, водом и гасом,
• штета на националној инфраструктури,
• прекид у комуникацији и другим мрежама,
• ометање државних система,
• недостатак прехрамбених ресурса,
• ширење болести,
• национални економски губитак,
• социолошки ефекти,
• психолошке последице[20]

Заштита људи, према дефиницији Међуресорског сталног одбора (IASC), заснованој на вишегодишњем консултативном процесу Међународног комитета Црвеног крста, обухвата „све активности које имају за циљ постизање пуног поштовања за права појединца у складу са словом закона и духом релевантних правних тела (људска права, хуманитарно право и избегличко право). Хуманитарци и актери борбе за људска права спроводе ове активности непристрасно а не на основу расе, националног или етничког порекла, језика или пола.“[21]

Заштита се састоји од стратегија за смањење рањивости пре и после катастрофе, за дeловање према онима који су у ризику и за повећање капацитета и механизама суочавања са проблемима погођеног становништва. Заштита се, како је наглашено у дефиницији IASC-a, мора проводити непристрасно и без дискриминације.[22] (Прилог 5)

[1] Оперативнe смерницe о људским правима и елементарним непогодама

[2] Милосављевић, Б. (2015), Међународна сарадња у области смањења ризика од катастрофа, Правни записи, година VI, бр. 1, Правни факултет Универзитета Унион, Београд

[3] Hyogo Framework for Action, 2005-2015: Building the resilience of Nations and Communites to Disaster, www.unisdr.org

[4] Стојановић, Р. (1984), Заштита и спасавање људи и материјалних добара у ванредним ситуацијама, Војноиздавачки завод, Београд

[5] Вуксановић, Г., Нађ, И. (2017), Природне катастрофе у свести становништва и спремност за суочавање с њима, Матица српска, Нови Сад

[6] Vervaeck, A. (2012), The impact of cultural and religious influences during natural disasters (volcano eruptions), Earthquake – Report, September 27, 2012.

[7] Mauch, C. (2004), Natural Disasters and Cultural Strategies: Responses to Catastrophe in Global Perspective, GHI Bulletin, No. 35.

[8] Mileti, D. (1999), Disasters by Design: A Reassessment of Natural Hazards in the United States, Joseph Henry Press

[9] Cvetković, V. (2015), Phenomenology of natural disasters, Police Academy, Belgrade

ПРИЛОГ 7:

У катастрофалним пожарима који су погодили Аустралију почетком 2020. године настрадало је, по неким проценама, чак милијарду животиња, а неким врстама, као што су коала и валаби, прети  уништење.

ПРИЛОГ 8:

Графички приказ штета изазваних природним катастрофама показује њихово нагло увећање у последњим деценијама 20. века

Извор: https://www.researchgate.net/figure/2-Estimated-Damage-Billion-Caused-by-Reported-Natural-Disasters-1900-2011_fig17_281404253