Blogovi i članci

Lepa slika, lepo je i što je car Dušan mogao uvek da se osloni na nemačkog viteza, samo sa jednom ispravkom: Palman je bio njegov PRATILAC! Onaj ko je hteo da ovo vizuelno podsećanje na srpsku istoriju obogati natpisom, sve je uradio dobro, sviđa nam se i ova ćirilica… samo se ogrešio o jedno bitno gramatičko pravilo.

Kaže se (i piše) pratiLAC, baš kao i čitaLAC, gledaLAC, ali pratiOca, pratiOcu, pratiOca, pratiOcem, o pratiOcu; pratiOci, pratiOcima… Jedini padež pored nominativa jednine koji zadržava ovo –LAC, jeste genitiv  množine. Na primer: Bilo je puno gledaLACa (slušaLACa, misliLACa, znaLACa…)

Glasovna promena  prelazak  l u o podrazumava prelazak glasa L na kraju reči ili sloga u glas O, što se u srpskom jeziku desilo krajem 16. veka. Tako je STOL postao STO, PRESTOL – PRESTO, a SOKOL – SOKO! Baš zato danas imamo oblik PETAO umesto petal, ali u drugim padežima L je zadržano: petLa, petLu, petLom; zato se kaže DEBEO, ali debeLa, debeLo, debeLi; ČITAO, ali čitaLa, čitaLo, čitaLi…

Na kraju, zato je vitez Palman bio Dušanov verni PRATILAC!

A ko je vitez Palman Braht? Ovaj nemački vitez (rođen oko 1290), odbijen od jedne štajerske grofice, lutao je srednjom Evropom, sa turnira na turnir, da bi se sa grupom krstaša uputio ka Jerusalimu. Ipak, sudbina ga je zaustavila negde na ovim prostorima. Stigao je u Zetu baš kada se tadašnji njen vladar Dušan borio za presto, a protiv oca, kralja Stefana Dečanskog. Sve do kraja vladavine kralja, a potom i cara Dušana Silnog, najratobornijeg od svih Nemanjića, vitez Palman je bio uz njega. Baš o tome govori ova lepa slika…