Blogovi i članci

Šetajući televizijskim kanalima (i to baš onog dana kada je nastao prvi deo ovog teksta), nabasah na jednu od onih “pinkovskih” emisija u stilu veselo, bučno, šareno, kič, ma morbidno, nad kojima se obično u sekundi zgadim i okrenem program. Ovoga puta, nešto mi je zadržalo pažnju – valjda to što je voditelj (onaj nesrećnik sa naočarima i smešnom frizurom) upravo predstavljao lepotice kojima je bio okružen: “Vidite kako su lepe, evo…. (tu sad ide ime), vidite kako je ona lepa, poglejte kako je lepa, pa poglejte nju, zar nisu prelepe?” Iako je scena bila toliko jeziva i izgledala, u najmanju ruku, kao da neki makro hvali svoju novu “radnu snagu”, ispostavilo se da predstavlja voditeljke na televiziji (?!) koja je upravo tada (gle čuda!) imala prvi dan emitovanja. Dakle, stvarno nisam u toku!

Elem, ne znam da li mi je mučnija bila ta scena ili neopisivo loša dikcija voditelja, koji nas je, tako, obavestio da će emisija koju će voditi lepotice na novoj televiziji ići svakog dana od DVANIJST sati. Ipak, najmučnije od svega je saznanje da se televizija zove NARODNA. Znači, televizija naroda, onog naroda koji smo opisivali u prvom delu teksta, onog naroda koji sa fakultetskom diplomom završava na klupama u parku, onog naroda koji obezglavljeno ide ulicama, razmišljajući koje dugove prvo da pokriva od crkavice koju će primiti ovih dana… Takvom narodu pružate šareno ludilo, blještavu scenografiju, šljokičave lepotice, negovana lica i tela, skupa odela i toalete, i sve to u kič pakovanju… I da li narod gleda? Gleda, makar jedan njegov deo – da! Jasno je da je geslo kojim se ove televizije rukovode: “Udri brigu na veselje”, ali mi nikada neće biti jasan taj narod, tačnije, taj deo naroda.

I odjednom, ona dilema kojom sam započela ovo pisanije postaje više nego smešna. Preispitivanje da li se angažujete dovoljno, da li vam je dužnost da pišete o situaciji u kojoj se kao društvo nalazimo, da li je ispravno baviti se zabavnim temama, možda bi imalo svrhu da se nalazimo na nekom drugom mestu. Ali, ovo je Srbija. Ovde je normalno da taj isti narod gleda “narodne” televizije i da, trujući se kič muzikom, kič modom, kič lepotom, kič atmosferom – puni džepove njihovim vlasnicima, čija se pismenost završava na nakaradnom IZGOVARANJU onih pedesetak reči srpskog jezika koje jedino koriste.