Blogovi i članci

На једној од идиличних вожњи бициклом од моје куће на нишком брду до оближњег села,  спазих таблу са натписом: „Улица Десанке Максимовић“. „Ко би рекао да је баш овде улица Десанке Максимовић?“, прође ми кроз главу тренутна мисао, којом се можда више и не бих бавила, да убрзо затим не спознах како и чувена глумица Жанка Стокић баш на овом „потезу“ има своју улицу… Но, добро, пре би се рекло уличицу, сокачић… Већ после стотинак, највише двеста метара, сачека ме скретање са главног пута, сокак који води до неколицине кућа и поносно носи име… питате се чије? Миодрага Петровића Чкаље! И ако сам се, сада већ поприлично заинтересована за ову ствар, запитала да ли је можда још неки српски уметник своју „улицу“ добио баш на овом сеоском путу, одговор није требало дуго чекати. Преда мном – стуб са таблом „Улица Моме Капора“. Да, и наш познати књижевник и сликар баш овде има своју, условно речено – улицу. Али, као сликар није „усамљен“… Само стотинак метара даље, са главног пута издваја се прилаз до неколико кућа, можда викендица, који носи име чувеног Паје Јовановића.

Ах, да, ни Милић од Мачве није заборављен при именовању сокака на овом путу. Ту негде, сместили су се и сокаци који су у неком тренутку названи именима Драгана Лукића и Милорада Павића.

О да, сокачић са именом Стевана Раичевића у први мах је био сакривен од погледа бициклисте на низбрдици… А ако сте мислили да је изостављен великан какав је Меша Селимовић, варате се! И овај писац добио је своју улицу на, могло би се рећи „ударном“ месту на путу од Ниша до оближњег села… треба ли рећи ког, или да оставимо то као малу енигму…?

Да се разумемо, немам ја ништа против сеоских путева, природе, села, предела удаљених од градске вреве и цивилизације; уосталом, зашто бих се тако често налазила овде? Баш напротив, верни сам поклоник свега набројаног, а поготову овог пута и села које је моје одредиште приликом честих вожњи бициклом, моја оаза мира и лепоте. Ипак, после једне овакве спознаје, запитате се да ли у граду Нишу уопште има улица са именима уметника, или су све смештене баш овде. Запитате се каква је то чудна тенденција: да ли је неко дошао на идеју да овим истакнутим људима (а верујте да их има још, рецимо, фрулаш Сава Јеремић, па Доситеј Васић, некадашњи нишки епископ…) негде у Нишу додели улице, али су оне у граду већ биле „заузете“ именима, у великом броју случајева – мање значајних људи…? Можда је одговор делом и у ономе што ми је дошапнуо један станар Павићеве улице (након што је спазио да је камера телефона усмерена према његовој капији, на којој се, јел’те, налази табла са називом улице). Овај део иначе велике улице која иде према граду а са друге стране излази на поменути сеоски пут, недавно је, каже, преименован у улицу Милорада Павића, и то на захтев станара?!

Све у свему, на овај текст гледајте више као на запис једног бициклисте него новинарско истраживање… И што се мене лично тиче, кад боље размислим, можда ме овај крај због тога и привлачи. Сеоски сокаци или не, ипак је ово један уметнички амбијент!