Blogovi i članci

Мој пријатељ академски сликар – графичар читао је сву штампу (и уопште, био је не само врсни графичар, већ и један од најначитанијих људи које сам упознала) и редовно ме је звао да ме обавести да се појавила нека занимљива књига, да је у културном додатку неког листа изашао текст о језику или нови интервју нашег заједничког пријатеља – уваженог стручњака и борца за очување српског језика и писма. Жао ми је, а сада поготову, што сам готово сваки разговор завршавала “на силу“ јер сам увек између две обавезе или бриге док је он, како сам га у себи прекоревала, докони безбрижни  пензионер „и лако је њему да чита и да ме кроз шалу критикује како сам расејана…“

И да, било је чудно што већ две године готово да није ишао у атеље, у своју оазу, али можда ми та помисао и није потпуно долазила до свести.

Нисмо се ни видели још од почетка владавине вируса короне… А глас му је звучао уморно и као да му уопште није добро, иако се ниједном није пожалио.  Нажалост, имао је више од 65 година, те је поделио судбину свих људи његове доби у Србији који су прошле године скоро два месеца били у кућном притвору ”за њихово добро”. Тада би се и пожалио, али ипак некако помирено са судбином, а сећам се да му је вакцина тешко пала и да је, због реакције, било какве изласке и планове одлагао за касније, после ревакцинације и када се стабилизује.

И ево, вест коју сам јуче сазнала само ми је пробудила свест о томе да му заиста није било добро, као и да ме више никада неће позвати да ме обавести о некој новој књизи или тексту коју ми је сачувао… Иако нисам сазнала узрок његове смрти – а није јављено да је то био вирус корона, одмах ми је кроз главу прошло: ”Још једна жртва короне!” Наравно, не вируса, него читаве помпе која се око тога створила а поготову лоших политичких или одлука струке – како год то да назовемо – које су драстично угрозиле здравље пре свега старијих људи и ускратиле им основно право на лечење.

Но, сетих се и млађег пријатеља који је изненада отишао ове године, након тога што се годинама дисциплиновано и успешно носио са својом хроничном болешћу… И није га покосио вирус, преболео га је прошле године, међу првима, не нарочито драстично. Не упуштајући се у дискутабилност одлука о вакцинисању људи који имају проблеме са срцем, у сваком случају могу да закључим да је и њега, баш као и сликара, покосило доба короне и то што им је ускраћено право да се нормално лече. Готово је неподношљива помисао на могућност да би они, као и још ко зна колико људи, још поживели да није завладао фамозни вирус.

Заиста, много је људи које знам умрло у време короне,  али већина њих нису жртве вируса короне већ баука званог ”корона”.

Посвећено Миодрагу Даји Анђелковићу (1945-2021), академском сликару – графичару