icon

Blogovi i članci

Bolje da MISLIŠ nego da SI MIŠLJENJA!

Ja SAM MIŠLJENJA, a to sam pokazala i u svojoj knjizi “Pedagoški potencijali lokalne samouprave………. (naslovu јoš  nije kraj)“… itd, itd… Kakvo je cenjeno mišljenje autorke knjige – zaista nas ne zanima, jer se bavimo samo jezičkim planom izrečenog u jednom intervjuu na lokalnoj televiziji.  Citirana gospođa je direktorka jedne niške ustanove, u čiji rad nismo upućeni, ali sudeći po njenoj prisutnosti u medijima, kao i na društvenim mrežama, nepobitno je da je vešta u samopromociji…

Sledi pitanje: zašto neko kaže „ja sam mišljenja“ umesto „mislim“? Odgovor je lako odgonetnuti: da bi zvučao pametnije, obrazovanije, važnije…  A ako vas zanima jezička „dijagnoza“ ovog iskaza, na pravom ste mestu! Potpisnik ovih redova je, slučajno, diplomirao upravo na jezičkom problemu zvanom „dekomponovanje predikata“. Kako se neko ne bi uplašio od ovog naziva i pobegao, brže-bolje ću objasniti. To je ono kada se kaže: „ IMAM NADU da ćemo se vratiti“ (a moglo bi se reći NADAM SE); „IZVRŠILI SMO POREĐENJE“ (UPOREDILI SMO); „PRUŽAM PODRŠKU“ (PODRŽAVAM); kada, slično kao junakinja naše priče, kažemo „MOJE JE MIŠLJENJE…“ (ili, još gore, MIŠLJENJA SAM), umesto MISLIM, „NAMERA MI JE…“, umesto NAMERAVAM , „PLANOVI SU NAM…“, umesto PLANIRAMO… Dekomponovani predikat ili glagol je, dakle, raščlanjen na imenicu i drugi glagol ili pomoćni glagol. Ovakve konstrukcije su oblik tzv. nominalizacije jezika, prosto rečeno – zamene glagola imenicama, moderne tendencije u mnogim jezicima… Naročito su prisutne u jeziku medija, a u nekim slučajevima imaju prednost u odnosu na „obične“ glagole, jer omogućavaju veću preciznost izraza (rečenicu: „POSTIGNUTI SU i prvi DOGOVORI“ i ne možemo adekvatno zameniti primerom sa neraščlanjenim glagolom – dogovoreno je).

I, da skratimo priču. Opisanom stilskom postupku treba pribegavati samo sa dobrim razlogom, jer vodi u birokratizaciju jezika. Ta preterana želja nekih govornika da se izdignu iznad svakodnevnog života i „običnih“ ljudi, lako može prerasti u karikaturu. Zar na to ne ukazuje i sam naslov ovog teksta?