januar 23, 2017 
Marija Filipovic Недавно ме је колегиница пријатно изненадила молбом да одговорим на нека језичка питања – за њен сајт (Мегафон). Лепо је када се људи, било како, баве овим темама. Ево тема и мог виђења.
Људи су некада комуницирали сликама. Данас, услед експанзије интернета и друштвених мрежа, поруке које се шаљу садрже све више слика, тзв. емотикона… Да ли постоји реална опасност да на овај начин осиромашимо језик и комуникацију? Како то утиче на омладину која је писану реч заменила сликама? Да ли је ово велики проблем и да ли видиш неко решење? Зашто је важно да негујемо наш језик – за човека, друштво, културу?
С једне стране, експанзијом коришћења интернета и друштвених мрежа, угрожена је реална комуникација међу људима уопште, јер ми овде говоримо о виртуелној комуникацији, без обзира на то колико су у њој заступљене слике, а колико језик. С друге стране, када погледамо саму ту комуникацију на интернету, и уопште, данашњу писану комуникацију, укључујући поруке које се шаљу телефоном, па и електронску пошту, по мени је још већи проблем од употребе слика – то драстично сиромашење језика. Притом мислим на невероватно мали број речи који је у оптицају. Било би занимљиво утврдити на неки начин који се процент речи, у нашем случају – српског језика, користи уопште у свакодневној комуникацији у односу на неки претпостављени укупан број речи у нашем језику. Убеђена сам да би то био запањујуће мали проценат.
Жалосно је што млађе генерације нису чуле ни неке уобичајене српске речи које уопште не спадају у архаизме, али које данас, мање или више, користе само образовани и начитани људи, и то у одређеним круговима и само у одређеним приликама. Изгледа као да се живот уопште до крајње мере упростио, наше потребе, интересовања, вредности којима тежимо, а самим тим упрошћава се и језик којим се све то изражава. Књиге се, нажалост, све мање читају, људи све мање раде на свом духовном усавршавању, а млади људи имају потпуно погрешне узоре, па их ништа не упућује на потребу за читањем, а самим тим и богаћењем речника. Иако не спадам у оне који би „протерали“ све стране речи из српског језика, бојим се да ће све више лепих српских речи одлазити у заборав. У том смислу, нећемо више ни говорити о сиромашењу, него о одумирању српског језика.
Када је реч о емотиконима, то је посебан феномен који се више може негирати, и мислим да, ако се умерено примењује, има неку своју функцију у савременој комуникацији, те не гледам на то као нешто искључиво негативно. О томе колико су ове сличице већ дубоко уврежене говори драстичан пример који се ових дана могао чути у медијима – како је нека енглеска фирма расписала конкурс за преводиоца емотикона! Моје мишљење је да ни са чим не треба претеривати, па ни са емотиконима, а да је српски језик, нажалост, много угроженији другим околностима о којима смо причали, него понеким емотиконом који, нарочито младим људима, послужи да се илуструје осећање или расположење.
Решење би могло да буде промена програма у настави српског језика, већ од нижих разреда основне школе. и прилагођавање списка лектире данашњим генерацијама, са циљем да им се приближи читање, а не да их, као што је сада случај, од тога још више одвраћамо. О језику и начину на који се саопштавају неки садржаји треба водити рачуна и при писању градива из других предмета. Једини начин да млађе генерације обогате свој речник, а самим тим и да се спречи одумирање српског, јесте читање и усвајање лепог језика кроз боље презентоване садржаје у свим другим медијима. Нажалост, на телевизији се са исквареним језиком деца суочавају још у (обично лоше преведеним) цртаним филмовима!