Blogovi i članci

Интервју: Проф. др Срето Танасић, директор Института за српски језик САНУ 

–Недостаје нам свест да је познавање српског стандардног језика нужно за напредовање у послу, док ми данас то мислимо о енглеском језику, истиче проф. др Танасић, најпозванији да да одговоре на многа питања о српском језику која нас муче…

Заступате тезу да је језик најпоузданији чувар историје и идентитета једног народа. Да ли Вас, осим превелике употребе речи из других језика, забрињава и драстично сиромашење речника српског језика, поготову код млађих генерација? Било би добро доћи до податка колико је речи у оптицају међу припадницима млађе генерације Срба.  

Ту тезу не заступам само ја, може се рећи да је то општеприхваћена теза, само смо ми то, као и много шта кад је у питању српски језик, били скрајнули.                         Употреба речи из других језика није нешто само по себи неприхватљиво. Неприхватљива је непотребна употреба речи за оне појмове и ствари за које имамо у српском језику одговарајуће речи или их језик својим стваралаштвом може дати. Неприхватљиво је кад те речи улазе „на дивље“ у српски језик. Сиромашење речника, како кажете – посебно код млађе генерације, на дуже време може да има за последицу и сиромашење српског језика, али је то актуелни проблем на штету тих генерација. То сиромаши њихове стваралачке могућности, комуникативност – тако битну за успешно сналажење у данашњем свету, у свакој области живота, посебно на послу. Језик и мишљење су у најтешњој вези, одавно је познато. Имамо државне институције задужене за образовање, оне обично имају и доста запослених, само нисам сигуран колико оне схватају шта би све требало да буде међу њиховим обавезама; једно такво истраживање, које помињете, озбиљно и стручно припремљено и обављено, свакако би била обавеза. Често чујемо како у министарствима за неки проблем нико не зна чија је обавеза, да се министарства проглашавају ненадлежним, лично знам да се и за нека крупна питања у вези са српским језиком не може наћи надлежно министарство.

Како се борити против прекомерне употребе страних речи, а како  за очување старих, лепих српских речи, које полако ишчезавају? Да и не говоримо о српским  речима које су одавно замењене  страним, а  које  је тешко и замислити  у савременом језику, попут речи земљопис или гласоудар.

Та  брига није орочена на неко одређено време и обавеза само неких институција или стручњака. Брига о српском књижевном језику мора бити брига свих нас. На првом месту школе би морале добити већи број часова српског језика, као што је то случај у већини европских земаља; српски језик би се морао изучавати на свим нивоима образовања – од основне школе до универзитета. Затим, велика је одговорност средстава информисања; данас се питању језика у многим средствима информисања не придаје значај који језик треба да има, знамо колико је лекторска служба скрајнута. На крају, код нас се не поставља питање доброг познавања српског језика као нужног предуслова за било који посао, за било коју јавну функцију. Кад бисмо, дакле, утврдили статус српског језика какав се у другим земљама даје националним језицима, проблеми на које с правом указујете, били би много мање изражени и с њима бисмо се много успешније носили. Ако у земљи није утврђен статус националног језика, ни утврђена стратегија којом се то у стварности и остварује, онда је разумљиво што се тешко носимо са овим хаотичним стањем.

Колико је у целој причи о очувању језика битна ћирилица,  на чему Ви стално инсистирате?

Нема ни једног разлога да се одричемо свога идентитета, напротив – морамо га сачувати. Који други народ другачије поступа? Српски језик и његово писмо – ћирилица леже у темељима српског идентитета. Ако смо на српском језику и ћирилици стварали миленијумску културу, зар треба да то сад оставимо! На ћирилици смо створили културну баштину на коју можемо бити поносни, нека дела улазе у светску ризницу најзначајнијих дела – какво је Мирослављево јеванђеље, и многа друга јеванђеља, дакле свете књиге. Па књиге животописи наших светих  краљева, Повеља Бана Кулина, па Душанов законик, па ремек дело „Слово љубве“ и тако редом. Да нам је културна баштина створена на српском језику и ћирилици безвредна, не би била предмет разних кривотворења, својатања и поткрадања. Ко би се разуман раставио од такве своје културе. А зашто? Низашто. Данашња ћирилица је наш културни и национални симбол – ко се одриче свога идентитета не заслужује, тако и бива, да га други поштују. Затирање ћирилице доприноси затирању српске културе. Кад се потисне култура једног народа, отвара се простор за туђи културни утицај (не за размену културних добара и прожимање култура), а културни утицај отвара врата и за друге утицаје, економске, политичке – све до новог поробљавања. Наша савремена ћирилица, коју је Вук Стефановић Караџић прилагодио потребама савременог српског књижевног језика представља готово идеалну азбуку, где сваком гласу одговара један знак. Још је Бодуен де Куртене, пољски слависта на руским универзитетима – претеча можда најзначајнијег лингвисте двадесетог века Ф. Де Сосира, у једном раду у коме се бавио словенским азбукама, почев од старословенске, рекао да је наша азбука, како ју је удесио Караџић „образац савршенства“. Слична, ласкава признања добијала је на многим странама света. Тачно је – у двадесетом веку смо улажући много шта зарад државног и националног заједништва и сами били понудили ћирилицу на жртвеник. У првој Југославији, у другој Југославији после Другог светског рата, ћирилица је свесно потискивана и поред формалне равноправности са латиницом. Пошто се на крају показало да су то све били пројекти на штету српског народа, нема никаквог разлога да то жртвовање, самопорицање и даље негујемо. Морамо учинити све да се ћирилици врати статус који треба да има као национално писмо. Ствар је целокупне културне јавности да тако што пре постане. Крајње је време да држава донесе нов закон о језику и писму којим ће се обезбедити статус српског језика и писма у држави Србији, на томе би требало да инсистира свако коме је  стало до националних вредности, до националног идентитета, до самопоштовања – у мери у којој је то обичај код других европских народа. Уосталом, нема ни једног европског документа који тражи да се народи одричу свога идентитета. Могу рећи да је питање части данашњих генерација српске интелигенције – враћање ћирилице на место које јој припада.

Шта на том пољу чини Институт за српски језик САНУ, на чијем сте челу?   

Институт за српски језик Српске академије наука и уметности је, као што знамо, наша најзначајнија институција у чијем опису је изучавање и неговање српског језика, како на историјској, тако и на савременој равни. Дакле, пре свега проучавање српског језика, што је, опет, предуслов за његово нормирање, за осавремењавање и усавршавање норме његове. Резултате својих истраживања Институт објављује у својим часописима и другим публикацијама и тако их чини доступним целокупној научној и културној јавности. Добри описи савременог језичког стања и увид у језичку историју представљају предуслов за стварање добрих инструмената српског стандардног језика: граматика, речника и других нормативистичких приручника. У последњим деценијама Институт је изадавач, са неким другим значајним институцијама, и појединих дела која представљају такве инструменте. Уз то, Институт се залаже за то да српски језик и ћирилица добију у држави статус какав треба да имају национални језик и његово писмо – почевши од школе, преко средстава информисања, администрације, издавачке делатности, на јавним местима. Такође, залажемо се за већу бригу државе о изучавању српског језика у славистичким центрима у свету – последњих деценија његово потискивање је, из због наше небриге – постало забрињавајуће, те за више ангажовања државе да српски језик не постане забпорављен у српској дијаспори. Институт се залаже да наша држава води више бриге о статусу српског језика у другим државама бивше Југославије где је српски језик као национални у тешком положају. Јер, српски језик је данас, кад је Српство поцепано државним границма, поред Српске православне цркве, најзначајнији чувар националног јединства, јединственог националног и културног простора.

Како би, по Вама, требало поступати при нужном прихватању неких страних речи, пре свега англицизама? Како их можемо прилагодити нашем језику?

Кад у некој сложеној машини треба уградити нови део, то не ради било који грађанин земље Србије, већ се за то ангажује стручњак. Уз сваки лек пише упутство за употребу и често савет: пре употребе посаветовати се с лекаром. Тако у свакој области живота. Само сви Срби мисле да знају боље од спортских стручњака саставити репрезентацију и да из чињенице што су говорници српског језика произилази да ни за шта не треба питати стручњаке за српски језик. У Француској је њихова академија пре неку годину обзнанила Французима да не узимају за један појам из рачунарства енглески термин јер за то имају погодну француску реч. Дакле, ништа не морамо да смишљамо; потребно је само да видимо како се у свету ради – поштује се мишљење струке. Потребно је, дакле, да лингвисти, стручњаци за српски језик, оцењују је ли нека конкретна реч заиста неопходна у српском језику. А ако је неопходна, онда је нужно да се она граматички уподоби у складу са законима српског језика. И онда нема проблема, онда се не морамо плашити да ће стране речи нарушавати систем српског књижевног језика. Узимање страних речи јесте један од главних путева у богаћењу речника српског језика, само то не може, не сме да буде стихијно, какав је код нас случај. Није то мишљење само нас стручњака за српски језик – србиста. Познато нам је како наш истакнути англиста из Новог Сада Твртко Прћић  иступа и против прекомерне употребе англицизама и посебно против дивље употребе њихове – у многим својим радовима и књигама. Дакле, није проблем што и у српски језик улазе стране речи ако улазе са мером, према потреби, и ако се језички прилагођавају законима српског језика. У томе је незаменљива улога лингвиста.

Помињали сте хаотично стање у називима које можемо виђати на улицама наших градова. Да ли се ту нешто институционално и законски може решавати?

Да је држава донела нов закон о језику и писму, то би се могло уредити и хаос протерати са улица. Морало би се дефинисати да свака фирма  има бити написана на српском језику и српским писмом – ћирилицом, а после нека пише и на ескимском.   Овако имамо ситуацију да је ћириличка табла на фирмама у нашим градовима постала атракција. И правдање помодара, наивних, неодговорних да је то ради привлачења странаца – представља смешне приче. Ако странци не знају српски језик, свеједно је да ли је фирма исписана ћирилицом или латиницом, па и ти често смешни страни називи фирми ништа неће помоћи. А то, такви називи, посебно помаже нашим бакама и теткама да се упуте у неку од тих фирми, да купе ту управо због таквих назива њихових. Уосталом, економија нам цвета и захваљујући таквим називима над улазима у радње. Против хаоса се може   борити само увођењем реда, што и јесте задатак државе и њеног законодавства. Искуство нас учи да држава зна примењивати законе кад види интерес. Понављам: морамо сви радити на томе да наша држава схвати да брига о националном језику јесте брига државе,  да језичка политика јесте саставни део националне политике.

Нормално је да језик живи и да се развија, да се неке ствари мењају, али, да ли је добро када се у једном језику тако често мења правопис као што је то у српском језику?

Добро, Ви као одличан стручњак за српски језик, без икаквог ласкања, знате да правопис најмање регулише језичку структуру, његов задатак је да регулише начин писања. Ипак, и промене у језику на известан начин се одражавају и на правописну проблематику, рецимо – данас у српски језик долазе речи из језика с целе земаљске кугле. Правопис из 1960. године је проблематику те природе, разумљиво, уже обрађивао. Морам рећи, а тако мисли и човек који је главни редактор издања Правописа Матице српске после 2000. године, да је наш данашњи правопис у доброј мери у дослуху с тим старим правописом из 1960: логика се није мењала. Тако честе измене нису пожељне, сасвим сигурно, знате Ви то из свога искуства. Па и у нашем случају нешто слично је у питању. Тако је Правопис из 2010. претрпео знатније измене у односу на прво издање из 1993. Непуних двадесет година од првог издања било је довољно да се сагледају нека слабија решења.  Унесене су заиста корисне измене, правопис је као специјална врста језичког приручника постао бољи и, што је важно, приступачнији корисницима. Два наредна издања, према уводним напоменама, нису претрпела битнијих промена сем исправљања уочених штампарских и коректорских грешака; често  се дешава у издаваштву да нешто промакне у дефинитивној редактури, нешто се накнадно погрешно омакне, па редактор мисли да је у наредном издању то боље исправити, или тако некако. Наравно, кажем –  сасвим се слажем с Вама да би идеално било да се правопис уреди тако да се не мења релативно дужи низ година. Надам се да је сада добијен приручник који неће бити мењан за неко дуже време, како Ви с правом рекосте да то није пожељно.

Да ли бисмо језик боље чували и ако бисмо деци у основној школи језички систем некако упростили,  уместо што се, такав је утисак,  стално нешто усложњава? Да ли ви имате увид у то како се бирају стручњаци који пишу  уџбенике из српског језика?

Кад је посреди учење српског језика у школи, залажем се – на првом месту – да се у школама повећа број часова, да се у средњим школама изучава српски језик, а не да се његови часови замењује часовима књижевности, а у дневник уписују језичке лекције; у томе је одогворност државе кључна. Језик се, онда, мора учити на свим факултетима. Сад, језик се не мења тако често, он се развија, али не мења битније у таквим периодима као што је људски век: немамо никавог проблема да читамо на почетку овог века књижевна дела која су написана на почетку двадесетог века – поготово немамо проблема да – кад дођемо под јесен свога живота – читамо оно што смо читали или сами писали у својим младим данима. Дакле, није проблем у језику, проблем је у уџбеницима. Верујем да сте у праву, да се у уџбеницима често ствари представљају на компликован начин, да аутори понекад не разликују научне књиге о српском језику од уџбеника српског језика за ђаке. Имам релативно добар увид у то како се бирају писци уџбеника српског језика, и свих других. Није данас затворен приступ томе послу, али, ето, и поред конкуренције нисте задовољни неким данашњим уџбеницима. Сама  околност да постоји по више уџбеника српског језика за исти разред не гарантује, дакле, и квалитет. Чињеница је да се издавачким кућама исплати писање уџбеника, јер се они продају, а добар маркетинг и понешто још што прати одабир уџбеника у школама потискују питање квалитета. За квалитет је, у таквим условима, опет одговорна држава: морала би преко постојећих институција које се баве питањем уџбеника обезбедити бољи квалитет њихов. Испада да смо имали квалитетније уџбенике док их је издавала једна дражвна институција. Јер тржишна утакмица, без будне одговарајуће пажње државе, може да буде само изговор да се на лакши начин заради. Зашто ове издавачке куће не ангажују стручњаке да пишу приручнике за српски језик за нашу културну јавност, које ће се продавати према своме квалитету, а не на  основу обавезе да се купе за школске потребе.

 Шта мислите о сајтовима који се баве српским језиком, а  који се неконтролисано  рађају на интернету и чија је мисија превасходно  описмењавање народа?  Колико је то добро а колико може бити опасно с обзиром на то да није увек проверена стручност? Како би, по Вама, људи којима је стало до правилног говора, требало да решавају  своје језичке недоумице? Које изворе треба консултовати?

Сајтове  видим као могућност да људи разговарају. И сајтове о српском језику – у разговор се укључују људи са мање или више познавања српског језика, не знам има ли ту утврђен начин да се на крају дискусије дође до тога да се стварно да прави одговор на неко језичко питање, бојим се да нема. Неупућеним читаоцима се понекад може учинити уверљивијим, или из неких других разлога прихватљивијим управо решење које није у складу са важећим нормама у књижевном језику, па и нешто што не одговара унутрашњој граматици српског језика. Да ли, зато, треба говорити да читаоци таквих сајтова не обраћају пажњу на дискусије о језику, кад опет знамо да има и таквих на којим заиста компетентни стручњаци говоре о српском језику. Добро би било кад би се на сајту могло знати са сигурношћу да језичке савете дају људи који имају бар диплому о завршеним студијама српског језика, па и информацију о њиховом искуству на пословима језичког саветника, у лекторским пословима; добар лектор се не постаје одмах са стицањем дипломе професора српског језика. А шта тек рећи за оне који немају ни диплому, а дискутују и дају савете о језичким питањима. Мало образованији њих и препознају, али многи вероватно не. Свима којима је стало до правилности, јасноће и лепоте српског језика саветујуем да се информишу преко језичких саветника, тј. језичких приручника који су препознатљиви међу многобројним књигама и који имају рецензенте, да се обраћају лекторима у новинским и издавачким кућама тамо где их има, па професорима српског језика у своме окружењу. Информације о језику би требало тражити искључиво на сајтовима за које се зна да о језику пишу компетентни стручњаци. И треба разликовати ћаскање о језику, на што имају право сви, од давања језичких савета, што могу само стручњаци, као и у свакој другој области. Нама у Институту се многи свакодневно обраћају с различитим питањима и ми им модговарамо. Наравно, за крупније недоумице добро је обраћати се и Одбору за стандардизацију српског језика, стручном телу које има највеће компетенције кад је у питању савремени српски стандардни језик. Његово седиште је у Институту за српски језик САНУ. Можда ће доћи време да нека комисија Одбора стекне потпунији увид и сајтове који се баве језичким саветовањима и да свој суд о њима. То би  се могло завршити и оценом поузданости таквих сајтова и издвајањем оних који дају поуздане језичке савете. Ето, подстакли сте ме и сад први пут о томе размишљам.

Радите у Нишу, у контакту сте са Нишлијама и говором јужне Србије. Да ли мислите да они, поготову када су интелектуалци, образовани људи, треба да се придржавају акцентуације српског језика и колико је то изводљиво?

Да, са задовољством истичем да двадесетак година предајем савремени српски језик на Филозофском факултету у Нишу. То је обогатило моје професионално искуство, али ме је обогатило и многим пријатељствима. Наравно, мислим да је потребно да образовани Нишлије и сви образовани  људи из ових крајева  тéже томе да се у јавном животу користе књижевним језиком, па и да се придржавају акцентуације српског књижевног језика. Нормално, није то могуће никавим напором, и жељом, људи учинити већ данас, у кратком времену. Зато бих рекао да је потребно да сви образовани људи тéже да се у јавном животу служе српским књижевним језиком, да стално подижу ниво своје језичке културе; резултат ће доћи. Потребно је да се развија свест о томе да је коришћење књижевног језика у јавном животу нужно, да то говори и о човеку; тиме се обезбеђује равноправност учесника у разговору – што је, опет, први услов за успешно обављање посла. Наравно, у последњим деценијама није држава водила бригу о томе, почев од школе, па нам је српски језик запуштен. Не треба мислити да је стање језичке културе у другим крајевима добро. Само се језичка некултура, да кажемо – непознавање српског књижевног језика, огледа у понечему другом. Рекао сам већ – мора се у образовању учењу српског језика посветити одговарајући број часова – од основне и средње школе до факултета. На свим факултетима мора бити обавезно учење српског књижевног језика. Програми би били примерени тако да се дају/стичу општа знања о књижевном језику, знања нужна за поједине професије и да се води рачуна о томе шта је посебан проблем појединих наших средина.

Да ли мислите да говори различитих крајева чине богатство језика и да их, у том смислу треба чувати? Где је граница од када то може угрозити стандардни језик?

Да, мислим да говори наших различитих крајева представљају језичко богатство. На крају, они представљају ризницу наших знања о историји нашег народа у појединим крајевима Српства, о целокупној материјалној и духовној култури српског народа различитих крајева. Зато их треба и чувати и, посебно, проучавати. Пошто су народни говори и стандардни језик две различите ствари, не мислим да народне говоре треба окривљивати због проблема са стандардним језиком. Ако смо научили српски стандардни језик, ако смо свесни у којим се доменима живота треба служити стандардним језиком, народни говори не представљају никакав проблем. Неоправедно их оптужујемо зато што се нисмо потрудили довољно да научимо и да учимо стандардни језик и зато што наша држава не поклања одговарајућу бригу српском језику. Кад би постојала свест да је за иоле бољи посао нужно познавање српског стандардног језика, те да је језичка култура део опште културе, онда бисмо имали много већи интерес и да овладамо стандардним језиком и тежили бисмо да савладамо и најкрупније потешкоће, као што су акценат и падежни систем – кад су посреди наши говорници из Ниша и његовог ширег залеђа, а неки други проблеми у другим крајевима, уосталом – акценат и у Београду и неким другим крајевима. Кад имамо свест да нам је познавање српског стандардног језика нужно за напредовање у послу, као што данас мислимо о енглеском језику, онда ћемо имати и мотивације и успеха у његовом учењу. Ето, Загреб нам добро показује да српска акцентуација није несавладива – ако послушамо спикере њихове телевизије, радија, па и многе интелектуалце и јавне личности. А Загреб није на терену новоштокавске акцентуације. Дакле, мислим да је потребно да сви људи у јавној употреби користе српски стандардни језик. Такође, није у реду да се само људи Ниша и његовог ширег залеђа прозивају – на свим странама има много проблема данас.

Шта мислите о ставу, превасходно „јужњака“ – да Вук Караџић  за основицу књижевног језика није морао узети  управо оне говоре које је узео?

Кад је реч о народним говорима као потенцијалној основици за књижевни или стандардни језик, тврдим да је Вук Караџић поступио онако како је у датим околностима једино било могуће. Уосталом, уопште се није ни постављало питање избора између појединих српских дијалеката, него питање избора између српског (народног) језика и постојећег књижевног језика који за основицу није имао српски већ српскословенски језик, прецизније – славеносрпски. Наравно, све битно се не може лако рећи у неколико реченица – о томе су написане књиге, готово све је разјашњено. Поред демографског и географског критеријума, важно је рећи да је на источнохерцеговачком дијалекту била развијена народна књижевност, коју је упознала тадашња просвећена Европа, а што је у то доба у Европи посебно била на цени. Дакле, радило се и о улози критеријума престижности. Данас је таква дискусија више у сфери маште појединаца него што је расправа о нечему што је било актуелно и у време настанка нашег модерног стандардног језика, а данас ничему корисном не води.  А говорити да ли је било боље одабрати овај или онај дијалекат – данас нема никаквог смисла. Можемо само запометнути кавгу међу нашим народним говорима без икавог изгледа да нам нешто  добро донесе. Има много других важнијих питања у вези са статусом српског стандардног језика, која се и на овај начин помало гурају  у страну, а штету имамо сви.

Колико је жаргон дозвољен у свакодневној комуникацији, и да ли се и ви некада, бар понекад, изражавате жаргонски?

Па, у свакодневној комуникацији не морамо говорити увек стандардним језиком; увек бих препоручио својим студентима да не збуњују своје баке и стрине на селу својим „ученим“ језиком. Тамо треба да се служе локалним говором. И у другим приликама, у слободнијем разговору, није нужно држати се строго стандардног језика. Па тако је и са жаргонским изражавањем. Ја? Не знам да ли знам да се служим савременим жаргоном, али могу вам искрено рећи да се у неким необавезним ситуацијама сигурно послужим неким жаргонизмом; лепо то може доћи понекад. Као што знамо, разговорни језик и подразумева више слободе у изражавању.