Blogovi i članci

Tata i ćerkica putuju vozom i u jednom trenutku ona kaže: „Tata, tata, kako su lepi oni KONJOVI!“ A tata će na to: „Nisu konjOVi nego konji… i nisu konji već krave!“

Nasmejaćemo se, svakako, kada pročitamo (ili čujemo) ovaj vic. Smešno, ali i realno! I baš kao što je moguće da malo dete koje ne viđa često ove životinje – ne pravi razliku između konja i krava, realno je da još ne prepoznaje razliku, ali na jezičkom planu,  između konja i – recimo, slonova!

Da li i mi odrasli znamo pravilo po kome množina imenice muškog roda SLON glasi SLONOVI,  a imenice, takođe muškog roda i takođe jednosložne – KONJ, glasi KONJI. Ne znamo, jer to pravilo i ne postoji. Slog –OV-, odnosno –EV-, ispred završetka oblika množine imaju jednosložne imenice muškog roda na suglasnik, i to – skoro sve. Rog – rogovi, top – topovi, klip – klipovi, plod – plodovi, dlan – dlanovi, kralj – kraljevi, sin – sinovi, a u životinjskom svetu: slon – slonovi, vo – volovi, bik – bikovi…  E, tu nam KONJI prave problem, jer nisu konjovi! Nisu jedini, jer su tu i mravi, crvi, psi, kao i imenice dani, zubi,  prsti, gosti…

Takvi su zakoni jezika: nekada nas ne uče gramatička pravila, već jezičko iskustvo. I baš zbog nedostatka iskustva, deci nije jasno zašto treba reći KONJI, ako se kaže slonOVi, sinOVi, rogOVi… Isto se može reći i za strance, koji, iako možda imaju pozamašno životno, pa i jezičko iskustvo u svom jeziku, nemaju ga u onom koji su tek počeli da uče… Ne možemo im zameriti, baš kao ni deci, onda kada u jeziku primenjuju jedan logički princip. Šta je analogija? Upravo to kada u jednom pojedinačnom slučaju zaključujemo na osnovu drugih sličnih primera. Dakle, kada nam deca zvuče smešno, kao u vicu sa početka našeg teksta, ona u jeziku postupaju – pametno.