Blogovi i članci

Интервју: Проф. др Срето Танасић, дописни члан АНУРС, председник Одбора за стандардизацију српског језика 

• Српски језик је већински у Црној Гори, а са променом друштвених околности, мора престати и његов прогон
• С више права би могао да постоји амерички него црногорски језик
• Неки би и у Србији желели да избришу ћирилицу под изговором да ју је пракса
одбацила
• Језик нам је запуштен, сведен и осиромашен

1. Познато је да сте велики поборник очувања српског језика и ћирилице и да се са места лингвисте и филолога, а пре свега председника Одбора за стандардизацију српског језика, свесрдно борите за враћање одавно урушеног статуса српског језика и писма у Србији. Да ли и даље верујете да је могуће српском језику вратити статус националног језика какав имају језици у добро уређеним европским државама?

Свакако да вјерујем, да не вјерујем – не бих се тиме ни бавио. То је нешто што се само по себи подразумијева. Само српски језик у културној Европи мора да се бори за нешто о чему не би требало да постоје ни најмање дилеме. Друга је ствар што и та културна Европа у овом случају затвара очи кад је у питању њен дио обавезе.

2. Полазећи од становишта да су наш језик и култура недељиви на читавом српском језичком и културном простору, поздравили сте најављени закон о заштити српског језика и ћириличког писма који би требало да донесу заједно Србија и Република Српска. Мислите ли да не треба занемарити ни бригу о српском језику међу његовом говорницима на другим просторима где живе Срби, пре свега у Црној Гори?

То уопште није спорно. Брига о статусу српског језика и његовог писма – ћирилице не може се односити на поједине дијелове српског језичког простора. Језик се не дијели државним границама, он има или нема пожељан статус само као цјелина. То што су сада челници двије републике исказали спремност да се тај статус штити на њиховом простору и посебним законским документима само говори о томе да је овдје преовладала свијест о значају језика за национални и културни идентитет, па и за препознавање ових република као уређених. Вјерујем да послије ових промјена на друштвеном плану у Црној Гори није далеко вријеме кад ће се такав однос према српском језику и ћирилици исказати и у њој. А брига и стручњака и држава у којим је српски језик најбројнији, национални језик, мора да буде стална и за статус српског језика тамо гдје је он мањински – увијек примјерено датим приликама.

3. У оснивању Одбора за стандардизацију српског језика, на чијем сте челу, учествовале су и надлежне институције у Црној Гори. Реч је о заштити језика на читавом српском језичком простору, а знамо да је то питање посебно осетљиво у Црној Гори. Шта мислите о томе што у Никшићу чак паралелно постоје група за српски језик и књижевност и група за црногорски језик и књижевност?

Да, Одбор за стандардизацију српског језика основале су и наставно-научне институције које се баве српским језиком из Црне Горе – основале су и данас имају своје представнике у њему. Промјена друштвених околности у Црној Гори неминовно ће довести и до промјена језичке ситуације тамо. Немогуће је да се сачува стање које подсјећа само на времена кад се српски народ налазио под окупацијом: да се и забрањује и име и употреба српског језика. Уосталом, српски језик је у Црној Гори већински језик, унаточ свим, савременом цивилизованом свијету непознатим, начинима његовог прогона – он је језик и других, који се нису изјашњавали као Срби.
А то што у Никшићу постоји студијска група за црногорски језик не значи много. Кад држава престане да врши насиље над српским језиком и његовим говорницима, ствари ће се саме избистрити. Поред српског језика као већинског језика остаће црногорски језик који је политички језик. То значи да је он само на симболичком плану – практично једино по називу – посебан језик, иза кога нема посебног лингвистичког језика. Нема га на нивоу граматике и лексике – ни као књижевног ни као народног језика у виду посебних дијалеката. А постојећи језик се традиционално у Црној Гори назива српски језик. У складу с тим добиће и та студијска група мјесто. Ако нестане она држава која је такву студијску групу мимо свих научних разлога оформила, нестаће и главне подршке за њу, а млади ће сами знати да процијене треба ли да се уписују на ту групу.

4. Више пута сте изјавили да је црногорски језик варијанта српског језика са извесним посебностима, а на једном месту сте изнели занимљиву констатацију да би по тој логици (прављења посебних језика) могао да постоји и амерички језик…

Требало је да будем прецизнији. Они који се научно и више од мене баве питањима раслојавања језика изричити су да језик који се употребљава у Црној Гори нема услова да би имао статус језичке варијанте. Може се говорити о некаквој варијацији, јер ни најпрепознатљивије у томе језику у односу на рецимо Београд – ијекавица – није својство само српског језика у Црној Гори. Није никакво откриће ако кажем да амерички енглески језик има много више разлике према британском па није – амерички, него енглески језик.

5. Ако је делом та клима била диктирана политичким разлозима, да ли треба гајити наде да ће промена власти у Црној Гори донети неки бољитак на том плану?
Да, то је готово сигурно, много више од наде. Не може се једна толико неприродна клима мијењати селективно; па језичка права спадају у ред основних људских права. Природно је да се цијелом једном народу та права не могу више ускраћивати. Без враћања слободе на том плану, заједно са враћањем вјерских слобода православном народу – не може се говорити да се Црна Гора ослободила и вратила себи.

6. Како бисте прокоментарисали то што негодовања због наводног привилеговања ћирилице има и у Србији? Лингвиста Ранко Бугарски је, рецимо, за Радио Слободна Европа рекао да ћирилица у Србији не може бити угрожено писмо као „писмо које је у толикој мери привилеговано“. Деца у школи прво уче ћирилицу, па тек следеће године латиницу, те се у Србији школа не може завршити а да не знате ћирилицу. По његовом мишљењу дискриминаторно је управо то што се у Нацрту закона о службеној употреби језика и писама латиница дефинише као „помоћно писмо“.

Да, има повремено таквих наступа. То су они који, свјесно или несвјесно, из ових или оних разлога, раде на онемогућавању да ћирилица добије статус који јој као националном писму припада код службене употребе српског језика, како је и Уставом Републике Србије прописано. У поменутом примјеру ријеч је о статусу ћирилице који је имала од Новосадског књижевног договора, у периоду кад је стално потискивана док нисмо дошли дотле да је била постала невидљива. Дакле, по овоме ћирилица није у неповољном положају јер законима није забрањена, у школама се научи, али је пракса не трпи. То као да је био идеалан статус ћирилице. Требало је још само да прође неко вријеме па да се каже како ћирилицу готово нико не користи па да је треба и избрисати из законских аката као нешто што је пракса одбацила. Како се у таквом размишљању приписује нетолерантност према латиници – то говори о погледу на писма код нас. Покушај да се сачува стање из времена српско-хрватског језичког заједништва: законски равноправна ћирилица и латиница, у пракси пожељно без ћирилице. Ко би се јавно залагао за ћирилицу лако је проглашаван за политички неподобну персону.

7. Да ли је језичка политика битан елеменат укупне државне политике и зашто је у пракси тешко остварити сарадњу између струке и државе са тим циљем (а рекло би се да то важи и за прилике у Србији)?
Да, језичка политика у добро уређеним државама представља један од стубова укупне државне политике. Осмишљава се и остварује у хармоничној сарадњи струке и државе. Никаква тајна није да практично све европске државе – велике и мале – имају у својој државној политици уграђену језичку политику, само што се то код нас не говори, ваљда управо зато да би се ометало да се и код нас ради тако. Па је онда лакше извргавати критици наш лингвистички еснаф и све друге који говоре о потреби уређивања језичке политике у Србији. Зато тако дуго немамо усвојен закон о језику који би био примјерен новонасталим друштвеним околностима и, на крају, усаглашен са Уставом.

8. Проблем сиромашења српског језика, посебно међу припадницима млађе генерације, посебна је тема. Као разлоге за то наводите недовољан фонд часова српског језика у школама, односно непостојање наставе језика на свим факултетима, превелику изложеност деце интернету од најранијег узраста… Да ли бисмо томе могли да придружимо и утицај лошег превода, пре свега са енглеског језика, са којим се деца такође суочавају веома рано, почев од гледања цртаних филмова?

Више је разлога који воде ка језичком сиромашењу. А требало би поћи од стања у нашем школству. Чини се да све реформе школства иду и за тиме да се српски језик као национални језик, мимо праксе у другим европским земљама, потискује и сведе на неподношљиво мали број часова – у основној и средњој школи – што је већ сада фактичко стање. А на факултетима се, чак ни на наставничким, српски језик не изучава. Из овога све друго произилази, па и свијест о томе да добро владање националним језиком ништа не значи. Зато немамо лекторе српског језика у новинским, издавачким, државним и многим другим установама. Зато није битно како се преводи, колико и како преузимамо ријечи и обрте из страних језика, прије свега из енглеског. Нити се води рачуна о језику интернета нити се ресорно министарство ваљано бави питањем утицаја интернета на дјецу. Зато смо дошли у ситуацију кад се може рећи да нам је српски језик запуштен и сведен и сиромашан, као и сви маргинализовани у једном друштву. Стање је такво да можемо да желимо да се статус српског језика изједначи са статусом мањинских језика у Србији.

9. Посебан проблем је и квалитет и концепција наставе књижевности у школама, па и непојмљиво избацивање из програма српских књижевника – најсвежији пример је поезија Десанке Максимовић…

Тако је. Јер српски језик је у основи српског националног и културног идентитета, зато се у истом пакету налазе српски језик и српска књижевност. Стално се истискују из српског националног простора, све под видом осавремењавања, на европском путу, наставе. Српски језик и српска књижевност као најзначајнији елементи српског националног и културног идентитета стоје као препрека на томе тако прописаном путу – да се тамо нађемо, мимо свих других, без ичега свога, огољени и осиромашени – до непрепознатљивости, да будемо међу посљедњим народима. Да одговарамо слици коју су о нама стварали од деведесетих година прошлог вијека. Није само на струци, већ је то обавеза српских интелектуалаца, свих који се тако осјећају и представљају, да сачувамо српски културни и национални идентитет, баш као што други европски народи чувају свој. Наши преци су то знали, такође у неповољним околностима, да одбране. И у прошлости је најчешће српски национални и културни простор био испресијецан границама, а наши стари су га знали чувати. Имамо ли ми право да гурамо главу у пијесак? Ко хоће – нека изволи, али сакрити се неће.