maj 24, 2020 
Marija Filipovic „Моје име је ДОКТОРКА Бранка … (и неко презиме)“ – чух случајно на телевизији представљање предавача, ваљда у оквиру онлајн наставе у доба короне. Не знам тачно зашто је баш „докторка“ одржала предавање и о ком је предмету реч, но то за нашу причу није ни битно. Занимљиво нам је само представљање и то што се ова титула нашла у склопу имена дотичне особе.
Употреба речи „доктор“, макар у српском језику, веома је, да тако кажемо – провокативна. Доктор – од латинског docere, што значи „учити“ или doctus – „научен“, представља највиши степен академског образовања. С друге стране, ова реч означава и доктора медицине, и у свакодневном говору се често употребљава уместо много погодније, домаће речи „лекар“ – онај који лечи људе, здравствени радник који се бави људским здрављем, односно болешћу.
И ту се живо намеће асоцијација на анегдоту коју је у свом докторату (на тему ироније у ликовној уметности) описао мој пријатељ сликар. Имао је, усред докторских студија на београдској академији уметности, чудан телефонски позив током којег га је жена са друге стране „жице“ заменила са „доктором Николом Марковићем“ који лечи по природној методи извесног Ричарда Шулца… На то је сликар Никола најпре помислио да се нека од колегиница шали са њим, управо на тему поменуте двојности термина „доктор“, али авај, жена је настављала са описивањем својих симптома, те он схвати да је „враг однео шалу“ и брже-боље се одбрани од те нежељене нове титуле…
Некима из лекарске бранше је, међутим, та титула толико мила и за срце прирасла да би је ставили у склоп рођеног имена и презимена… Има нас разних, рекао би народ, али признаћете: чудно звучи кад ти је име Докторка!