Blogovi i članci

Prevođenje je posebna veština. Uverio nas je ovih dana u to – Branko Miljković. Kada radite na knjizi njegovih prevoda ruskih i francuskih pesnika (urednik.rs je uključen u projekat ponovljenog izdanja Miljkovićevih Sabranih dela) reč zadivljenost je previše slaba da opiše vaš utisak.  Kolika je umešnost potrebna da se sa jednog na drugi jezik prenesu stihovi pesnika kakvi su  Majakovski, Blok, Pasternak, Malarme, Elijar, a da to bude podjednako umetnički vredno…

A onda – setite se nedočitane knjige na vašem noćnom ormariću: „Mostovi okruga Medison“. Znate onaj čuveni film sa Meril Strip i Klintom Istvudom…?  Ovu knjigu  ne možete smatrati vrhunskom literaturom i pomenuti film je, verovatno, dostigao više umetničke domete, ali sve i da hoćete da u knjizi pronađete neke vrednosti , njen prevod na srpski vam to neće omogućiti.  Lično sam već negde kod prvog mosta okruga Medison, bila potpuno izgubljena – u prevodu, naravno!

              „JEDNOG OD OVIH DANA, vratiću se u zoru“, reče u jednom trenutku Robert Frančeski. Čitaocu ovo čudno „zvuči“, ali ne i prevodiocu, koji je, u svojoj neukosti, englesku frazu „One of these days“ direktno ubacio u srpski jezik, u kome bi, prosto, trebalo reći: „Ovih dana…“.

             „VIDEĆU VAS TADA. U redu?“, rekao je drugom prilikom naš Robert,  umesto da, u srpskoj varijanti, kaže: „Vidimo se onda. U redu?“.  Po istom principu, engleski izraz „I’ll see you then“ ne može nikako biti bukvalno preveden na srpski… To, valjda, znaju svi koji imaju imalo pojma o engleskom i srpskom jeziku, a kamoli jedan prevodilac koji, bez pardona, potpisuje prevod knjige objavljen u državnoj izdavačkoj kući!?

             Glavna junakinja, Frančeska, uhvatila je, tako, sebe „u sitničavosti MALOG GRADA“, pa vam kada ovo pročitate, treba neko vreme da uhvatite smisao; jer je uobičajeno da se kaže malograđanska sitničavost, malograđanština i slično …

            Na jednom mestu, Robert Kinkejd, razočaran zbog neostvarljivosti njihove ljubavi, kaže: „Da li ćemo onda sve ovo da PUSTIMO?“, iako u srpskom jeziku nikada ne bismo upotrebili glagol „pustiti“, upotrebljen u engleskom originalu…                                                                                                                                                                                                                                 

I gde je tu romantika, gde su uzvišena osećanja koja bi trebalo da nam dočara ova knjiga? Ne samo da nas ne dotiču, već su na ovaj način izvrgnuta ruglu… Loš prevod ne samo da vređa pravog čitaoca, već skrnavi jezik, literaturu, umetnički doživljaj i zapanjujuće je da ima izdavača koji u tome učestvuju.