Blogovi i članci

Министар спољних послова…, министар одбране…, министар финансија…, министар унутрашње и спољне трговине…, министар пољопривреде и шумарства…, министар животне средине…, министар грађевине…, министар рударства и енергетике…, министар државне управе и локалне самоуправе, министар мањинских права и друштвеног дијалога…, министар унутрашњих послова…, министар за европске интеграције…, министар науке и иновација…, министар… министар… министар… – тече позната мелодија гласа Владара неприкосновеног за добро недељно јутро и леп почетак дана послушне плебејске пастве.
И док ми, као одговор на предложени састав нове владе, навиру многе мудре народне изреке (а побеђује она кратка са присвојном заменицом првог лица једнине у два падежа), размишљам… Колико год – и као грађанин, и као новинар, пре свега као мислеће биће – желите да се клоните дневно-политичких тема, јер су ужасно небитне а суштина увек тако жалосно измиче, ово што се управо одиграва на ружичастој телевизији – и те како је инспиративно. Својом надреалношћу призори који се смењују превазилазе терен актуелних дешавања, политике владајуће странке, Србије, политике уопште, и залазе у домен социологије, психологије, психијатрије, филозофије, књижевности и чега све не…

Призор силаска низ степенице кога год здања предложених нових министара и њихове свите, насмејаних, расположених, луксузно одевених, пуних себе и свесних своје „величине“, са тријумфалним изразом на лицу, као илустрација декламовања имена предложених чланова нове владе, деловао је толико импресивно, скупоцено, величанствено, да су они „обични“ људи после тога: кустоси галерија који најављују изложбе, успешни учесници рели-трке, угледни стручњаци, деловали јадно, готово смешно, баш као обични припадници пастве… Ах да, једини ко је могао да парира „сјају“ нових министара – власник ружичасте телевизије лично, у „тријумфалној“ сцени са младом ауторком ултрарекламираног филма, са којом, вероватно случајно – дели исто презиме. (Квалитет филма овде није тема већ наивно веровање гледалаца да се ради само о таленту и да исту прилику имају и други млади аутори).

Све у свему – сцене достојне најславнијих дистопијских романа „1984“ или „Врли нови свет“. А за неупућене: у основи дистопијске визије је утицај друштвеног поретка на слободу појединаца, а манипулација „обичним човеком“ огледа се у злоупотреби медија у сврху политичких кампања, стварања идеалне слике друштва и обликовања мишљења. Најчешће се као дистопијска виде тоталитарна друштва контроле.

А сама ружичаста телевизија – права је парадигма друштва у коме ми живимо: некада синоним забаве за просте народне масе и пласирање кич музике и садржаја, прерасла је у политичку платформу за деловање владајуће странке и високоразвијено медијско средство за обликовање мишљења и манипулацију становништвом.
Најжалосније је што су поменуте сцене одраз савременог (и будућег) доба у коме сав талог може испливати на површину, у коме владају интерес, неморал; полтронство је на цени, а праве људске вредности имају све мању, готово неприметну улогу.

Одавно је велики Достојевски рекао да „власт добије само онај ко се усуди да се сагне и да је узме“, но, требало је да сачека ово ново доба – шта ли би тек на то имао да нам каже…