02 јун

БАЉШÓИ а не БÓЉШОЈ

 

или

Благо онима који руски знају боље од Руса

 

БÓЉШОЈ  театар,  БÓЉШОЈ  театар,  БÓЉШОЈ  театар –  то смо чули најмање петнаест пута у року од 5-6 минута, колико је трајао прилог на РТС-у, снимљен усред Москве. Толико пута као да нас је чекићем по глави ударала ова накарадно изговорена реч, све нас који смо икада учили руски језик, али, верујемо, и све оне са довољним нивоом опште културе да су некада чули за – у српској транскрипцији – БАЉШÓИ театар. Новинарка РТС- а руски очигледно није учила, али, и ако никада раније није чула за БАЉШÓИ театар, током снимања прилога о њему – у Москви, морала је изговор ове речи чути много пута. Ипак, иако се реч БОЛЬШОЙ (са значењем ВЕЛИКИ) изговара са А уместо О на првом слогу,  са акцентом на другом О и са гласом на крају који је нешто између И и Ј, њој се очито више допада ова помало  „београђанска“ верзија. Акценат је, просто, преместила на први слог и тако добила О (да иронија буде већа, у руском језику се заиста акцентовано О  изговара као О, а неакцентовано као А) а последњи глас претворила је у тврдо Ј и тако по свом нахођењу „поправила“ вековни изговор имена једног од најпознатијих театара на свету, који је, уосталом, и био разлог њеног одласка у Москву и – тема прилога!

Тешко је дати наслов оваквом тексту, тешко га је завршити… неке ствари су, једноставно,  превише депресивне :-(.

Лошој транскрипцији свуда на интернету не можемо да замеримо - проблем је кад неко не жели да слуша изговор!

Лошој транскрипцији свуда на интернету не можемо много да замеримо – проблем је кад неко не жели да слуша изговор!

23 јан

Jezik vapi: sačuvajmo lepe srpske reči!  

 

Nedavno me je koleginica prijatno iznenadila molbom da odgovorim na neka jezička pitanja – za njen sajt (Megafon).  Lepo je kada se ljudi, bilo kako, bave ovim temama. Evo tema i mog viđenja.

 

Ljudi su nekada komunicirali slikama. Danas, usled ekspanzije interneta i društvenih mreža, poruke koje se šalju sadrže sve više slika, tzv. emotikona… Da li postoji realna opasnost da na ovaj način osiromašimo jezik i komunikaciju? Kako  to utiče na omladinu  koja je pisanu reč zamenila slikama? Da li je ovo veliki problem i da li vidiš neko rešenje? Zašto je važno da negujemo naš jezik  – za čoveka, društvo, kulturu?

 

                S jedne strane, ekspanzijom korišćenja interneta i društvenih mreža, ugrožena je realna komunikacija među ljudima uopšte, jer mi ovde govorimo o virtuelnoj komunikaciji, bez obzira na to koliko su u njoj zastupljene slike, a koliko jezik. S druge strane, kada pogledamo samu tu komunikaciju na internetu, i uopšte, današnju pisanu komunikaciju, uključujući poruke koje se šalju telefonom, pa i elektronsku poštu, po meni je još veći problem od upotrebe  slika – to drastično siromašenje  jezika. Pritom mislim na neverovatno mali broj reči koji je u opticaju. Bilo bi zanimljivo utvrditi na neki način koji se procent reči, u našem slučaju – srpskog jezika, koristi uopšte u svakodnevnoj komunikaciji u odnosu na neki pretpostavljeni ukupan broj reči u našem jeziku. Ubeđena sam da bi to bio zapanjujuće mali procenat.

                Žalosno je što mlađe generacije nisu čule ni neke uobičajene srpske reči koje uopšte ne spadaju  u arhaizme, ali koje danas, manje ili više, koriste samo obrazovani i načitani ljudi, i to u određenim krugovima i samo u određenim prilikama. Izgleda kao da se život uopšte do krajnje mere uprostio, naše potrebe, interesovanja, vrednosti  kojima težimo, a samim tim uprošćava se i jezik kojim se sve to izražava.  Knjige se, nažalost, sve manje čitaju, ljudi sve manje rade na svom duhovnom usavršavanju, a mladi ljudi imaju potpuno pogrešne uzore, pa ih ništa ne upućuje na potrebu za čitanjem, a samim tim i bogaćenjem rečnika. Iako ne spadam u one koji bi „proterali“ sve strane reči iz srpskog jezika, bojim se da će sve više lepih srpskih reči odlaziti u zaborav. U tom smislu, nećemo više ni govoriti o siromašenju, nego o odumiranju srpskog jezika.  

original-emotikoni1

                 Kada je reč o emotikonima, to je poseban fenomen koji se više može negirati, i mislim da, ako se umereno primenjuje, ima neku svoju funkciju u savremenoj komunikaciji, te ne gledam na to kao nešto isključivo negativno. O tome koliko su ove sličice već duboko uvrežene govori drastičan primer koji se ovih dana mogao čuti u medijima – kako je neka engleska firma raspisala konkurs za prevodioca emotikona! Moje mišljenje je da ni sa čim ne treba preterivati, pa ni sa emotikonima, a da  je srpski jezik, nažalost, mnogo ugroženiji drugim okolnostima o kojima smo pričali, nego ponekim emotikonom koji, naročito mladim ljudima, posluži da se ilustruje osećanje ili raspoloženje.

                Rešenje bi moglo da bude promena programa u nastavi srpskog jezika, već od nižih razreda osnovne škole. i prilagođavanje spiska lektire današnjim generacijama, sa ciljem da im se približi čitanje, a ne da ih, kao što je sada slučaj, od toga još više odvraćamo. O jeziku i načinu na koji se saopštavaju neki sadržaji treba voditi računa i pri pisanju gradiva iz drugih predmeta.  Jedini način da mlađe generacije obogate svoj rečnik, a samim tim i da se spreči odumiranje srpskog, jeste čitanje i usvajanje lepog jezika kroz bolje prezentovane sadržaje u svim drugim medijima. Nažalost, na televiziji se sa iskvarenim jezikom deca suočavaju još u (obično loše prevedenim) crtanim filmovima!

29 јан

Чувањем ћирилице чувамо национално благо


Интервју: Проф. др Срето Танасић, директор Института за српски језик САНУ 

Недостаје нам свест да је познавање српског стандардног језика нужно за напредовање у послу, док ми данас то мислимо о енглеском језику, истиче проф. др Танасић, најпозванији да да одговоре на многа питања о српском језику која нас муче…

 Sreto crop

 

Заступате тезу да је језик најпоузданији чувар историје и идентитета једног народа. Да ли Вас, осим превелике употребе речи из других језика, забрињава и драстично сиромашење речника српског језика, поготову код млађих генерација? Било би добро доћи до податка колико је речи у оптицају међу припадницима млађе генерације Срба.  

Ту тезу не заступам само ја, може се рећи да је то општеприхваћена теза, само смо ми то, као и много шта кад је у питању српски језик, били скрајнули.                         Употреба речи из других језика није нешто само по себи неприхватљиво. Неприхватљива је непотребна употреба речи за оне појмове и ствари за које имамо у српском језику одговарајуће речи или их језик својим стваралаштвом може дати. Неприхватљиво је кад те речи улазе „на дивље“ у српски језик. Сиромашење речника, како кажете – посебно код млађе генерације, на дуже време може да има за последицу и сиромашење српског језика, али је то актуелни проблем на штету тих генерација. То сиромаши њихове стваралачке могућности, комуникативност – тако битну за успешно сналажење у данашњем свету, у свакој области живота, посебно на послу. Језик и мишљење су у најтешњој вези, одавно је познато. Имамо државне институције задужене за образовање, оне обично имају и доста запослених, само нисам сигуран колико оне схватају шта би све требало да буде међу њиховим обавезама; једно такво истраживање, које помињете, озбиљно и стручно припремљено и обављено, свакако би била обавеза. Често чујемо како у министарствима за неки проблем нико не зна чија је обавеза, да се министарства проглашавају ненадлежним, лично знам да се и за нека крупна питања у вези са српским језиком не може наћи надлежно министарство.

Како се борити против прекомерне употребе страних речи, а како  за очување старих, лепих српских речи, које полако ишчезавају? Да и не говоримо о српским  речима које су одавно замењене  страним, а  које  је тешко и замислити  у савременом језику, попут речи земљопис или гласоудар.

Та  брига није орочена на неко одређено време и обавеза само неких институција или стручњака. Брига о српском књижевном језику мора бити брига свих нас. На првом месту школе би морале добити већи број часова српског језика, као што је то случај у већини европских земаља; српски језик би се морао изучавати на свим нивоима образовања – од основне школе до универзитета. Затим, велика је одговорност средстава информисања; данас се питању језика у многим средствима информисања не придаје значај који језик треба да има, знамо колико је лекторска служба скрајнута. На крају, код нас се не поставља питање доброг познавања српског језика као нужног предуслова за било који посао, за било коју јавну функцију. Кад бисмо, дакле, утврдили статус српског језика какав се у другим земљама даје националним језицима, проблеми на које с правом указујете, били би много мање изражени и с њима бисмо се много успешније носили. Ако у земљи није утврђен статус националног језика, ни утврђена стратегија којом се то у стварности и остварује, онда је разумљиво што се тешко носимо са овим хаотичним стањем.

Колико је у целој причи о очувању језика битна ћирилица,  на чему Ви стално инсистирате?

Нема ни једног разлога да се одричемо свога идентитета, напротив – морамо га сачувати. Који други народ другачије поступа? Српски језик и његово писмо – ћирилица леже у темељима српског идентитета. Ако смо на српском језику и ћирилици стварали миленијумску културу, зар треба да то сад оставимо! На ћирилици смо створили културну баштину на коју можемо бити поносни, нека дела улазе у светску ризницу најзначајнијих дела – какво је Мирослављево јеванђеље, и многа друга јеванђеља, дакле свете књиге. Па књиге животописи наших светих  краљева, Повеља Бана Кулина, па Душанов законик, па ремек дело „Слово љубве“ и тако редом. Да нам је културна баштина створена на српском језику и ћирилици безвредна, не би била предмет разних кривотворења, својатања и поткрадања. Ко би се разуман раставио од такве своје културе. А зашто? Низашто. Данашња ћирилица је наш културни и национални симбол – ко се одриче свога идентитета не заслужује, тако и бива, да га други поштују. Затирање ћирилице доприноси затирању српске културе. Кад се потисне култура једног народа, отвара се простор за туђи културни утицај (не за размену културних добара и прожимање култура), а културни утицај отвара врата и за друге утицаје, економске, политичке – све до новог поробљавања. Наша савремена ћирилица, коју је Вук Стефановић Караџић прилагодио потребама савременог српског књижевног језика представља готово идеалну азбуку, где сваком гласу одговара један знак. Још је Бодуен де Куртене, пољски слависта на руским универзитетима – претеча можда најзначајнијег лингвисте двадесетог века Ф. Де Сосира, у једном раду у коме се бавио словенским азбукама, почев од старословенске, рекао да је наша азбука, како ју је удесио Караџић „образац савршенства“. Слична, ласкава признања добијала је на многим странама света. Тачно је – у двадесетом веку смо улажући много шта зарад државног и националног заједништва и сами били понудили ћирилицу на жртвеник. У првој Југославији, у другој Југославији после Другог светског рата, ћирилица је свесно потискивана и поред формалне равноправности са латиницом. Пошто се на крају показало да су то све били пројекти на штету српског народа, нема никаквог разлога да то жртвовање, самопорицање и даље негујемо. Морамо учинити све да се ћирилици врати статус који треба да има као национално писмо. Ствар је целокупне културне јавности да тако што пре постане. Крајње је време да држава донесе нов закон о језику и писму којим ће се обезбедити статус српског језика и писма у држави Србији, на томе би требало да инсистира свако коме је  стало до националних вредности, до националног идентитета, до самопоштовања – у мери у којој је то обичај код других европских народа. Уосталом, нема ни једног европског документа који тражи да се народи одричу свога идентитета. Могу рећи да је питање части данашњих генерација српске интелигенције – враћање ћирилице на место које јој припада.

Мирослављево јеванђеље, српска реликвија

Мирослављево јеванђеље, српска реликвија

Шта на том пољу чини Институт за српски језик САНУ, на чијем сте челу?   

Институт за српски језик Српске академије наука и уметности је, као што знамо, наша најзначајнија институција у чијем опису је изучавање и неговање српског језика, како на историјској, тако и на савременој равни. Дакле, пре свега проучавање српског језика, што је, опет, предуслов за његово нормирање, за осавремењавање и усавршавање норме његове. Резултате својих истраживања Институт објављује у својим часописима и другим публикацијама и тако их чини доступним целокупној научној и културној јавности. Добри описи савременог језичког стања и увид у језичку историју представљају предуслов за стварање добрих инструмената српског стандардног језика: граматика, речника и других нормативистичких приручника. У последњим деценијама Институт је изадавач, са неким другим значајним институцијама, и појединих дела која представљају такве инструменте. Уз то, Институт се залаже за то да српски језик и ћирилица добију у држави статус какав треба да имају национални језик и његово писмо – почевши од школе, преко средстава информисања, администрације, издавачке делатности, на јавним местима. Такође, залажемо се за већу бригу државе о изучавању српског језика у славистичким центрима у свету – последњих деценија његово потискивање је, из због наше небриге – постало забрињавајуће, те за више ангажовања државе да српски језик не постане забпорављен у српској дијаспори. Институт се залаже да наша држава води више бриге о статусу српског језика у другим државама бивше Југославије где је српски језик као национални у тешком положају. Јер, српски језик је данас, кад је Српство поцепано државним границма, поред Српске православне цркве, најзначајнији чувар националног јединства, јединственог националног и културног простора.

Како би, по Вама, требало поступати при нужном прихватању неких страних речи, пре свега англицизама? Како их можемо прилагодити нашем језику?

Кад у некој сложеној машини треба уградити нови део, то не ради било који грађанин земље Србије, већ се за то ангажује стручњак. Уз сваки лек пише упутство за употребу и често савет: пре употребе посаветовати се с лекаром. Тако у свакој области живота. Само сви Срби мисле да знају боље од спортских стручњака саставити репрезентацију и да из чињенице што су говорници српског језика произилази да ни за шта не треба питати стручњаке за српски језик. У Француској је њихова академија пре неку годину обзнанила Французима да не узимају за један појам из рачунарства енглески термин јер за то имају погодну француску реч. Дакле, ништа не морамо да смишљамо; потребно је само да видимо како се у свету ради – поштује се мишљење струке. Потребно је, дакле, да лингвисти, стручњаци за српски језик, оцењују је ли нека конкретна реч заиста неопходна у српском језику. А ако је неопходна, онда је нужно да се она граматички уподоби у складу са законима српског језика. И онда нема проблема, онда се не морамо плашити да ће стране речи нарушавати систем српског књижевног језика. Узимање страних речи јесте један од главних путева у богаћењу речника српског језика, само то не може, не сме да буде стихијно, какав је код нас случај. Није то мишљење само нас стручњака за српски језик – србиста. Познато нам је како наш истакнути англиста из Новог Сада Твртко Прћић  иступа и против прекомерне употребе англицизама и посебно против дивље употребе њихове – у многим својим радовима и књигама. Дакле, није проблем што и у српски језик улазе стране речи ако улазе са мером, према потреби, и ако се језички прилагођавају законима српског језика. У томе је незаменљива улога лингвиста.

Помињали сте хаотично стање у називима које можемо виђати на улицама наших градова. Да ли се ту нешто институционално и законски може решавати?

Да је држава донела нов закон о језику и писму, то би се могло уредити и хаос протерати са улица. Морало би се дефинисати да свака фирма  има бити написана на српском језику и српским писмом – ћирилицом, а после нека пише и на ескимском.   Овако имамо ситуацију да је ћириличка табла на фирмама у нашим градовима постала атракција. И правдање помодара, наивних, неодговорних да је то ради привлачења странаца – представља смешне приче. Ако странци не знају српски језик, свеједно је да ли је фирма исписана ћирилицом или латиницом, па и ти често смешни страни називи фирми ништа неће помоћи. А то, такви називи, посебно помаже нашим бакама и теткама да се упуте у неку од тих фирми, да купе ту управо због таквих назива њихових. Уосталом, економија нам цвета и захваљујући таквим називима над улазима у радње. Против хаоса се може   борити само увођењем реда, што и јесте задатак државе и њеног законодавства. Искуство нас учи да држава зна примењивати законе кад види интерес. Понављам: морамо сви радити на томе да наша држава схвати да брига о националном језику јесте брига државе,  да језичка политика јесте саставни део националне политике.

gonzales

Нормално је да језик живи и да се развија, да се неке ствари мењају, али, да ли је добро када се у једном језику тако често мења правопис као што је то у српском језику?

Добро, Ви као одличан стручњак за српски језик, без икаквог ласкања, знате да правопис најмање регулише језичку структуру, његов задатак је да регулише начин писања. Ипак, и промене у језику на известан начин се одражавају и на правописну проблематику, рецимо – данас у српски језик долазе речи из језика с целе земаљске кугле. Правопис из 1960. године је проблематику те природе, разумљиво, уже обрађивао. Морам рећи, а тако мисли и човек који је главни редактор издања Правописа Матице српске после 2000. године, да је наш данашњи правопис у доброј мери у дослуху с тим старим правописом из 1960: логика се није мењала. Тако честе измене нису пожељне, сасвим сигурно, знате Ви то из свога искуства. Па и у нашем случају нешто слично је у питању. Тако је Правопис из 2010. претрпео знатније измене у односу на прво издање из 1993. Непуних двадесет година од првог издања било је довољно да се сагледају нека слабија решења.  Унесене су заиста корисне измене, правопис је као специјална врста језичког приручника постао бољи и, што је важно, приступачнији корисницима. Два наредна издања, према уводним напоменама, нису претрпела битнијих промена сем исправљања уочених штампарских и коректорских грешака; често  се дешава у издаваштву да нешто промакне у дефинитивној редактури, нешто се накнадно погрешно омакне, па редактор мисли да је у наредном издању то боље исправити, или тако некако. Наравно, кажем –  сасвим се слажем с Вама да би идеално било да се правопис уреди тако да се не мења релативно дужи низ година. Надам се да је сада добијен приручник који неће бити мењан за неко дуже време, како Ви с правом рекосте да то није пожељно.

Да ли бисмо језик боље чували и ако бисмо деци у основној школи језички систем некако упростили,  уместо што се, такав је утисак,  стално нешто усложњава? Да ли ви имате увид у то како се бирају стручњаци који пишу  уџбенике из српског језика?

Кад је посреди учење српског језика у школи, залажем се – на првом месту – да се у школама повећа број часова, да се у средњим школама изучава српски језик, а не да се његови часови замењује часовима књижевности, а у дневник уписују језичке лекције; у томе је одогворност државе кључна. Језик се, онда, мора учити на свим факултетима. Сад, језик се не мења тако често, он се развија, али не мења битније у таквим периодима као што је људски век: немамо никавог проблема да читамо на почетку овог века књижевна дела која су написана на почетку двадесетог века – поготово немамо проблема да – кад дођемо под јесен свога живота – читамо оно што смо читали или сами писали у својим младим данима. Дакле, није проблем у језику, проблем је у уџбеницима. Верујем да сте у праву, да се у уџбеницима често ствари представљају на компликован начин, да аутори понекад не разликују научне књиге о српском језику од уџбеника српског језика за ђаке. Имам релативно добар увид у то како се бирају писци уџбеника српског језика, и свих других. Није данас затворен приступ томе послу, али, ето, и поред конкуренције нисте задовољни неким данашњим уџбеницима. Сама  околност да постоји по више уџбеника српског језика за исти разред не гарантује, дакле, и квалитет. Чињеница је да се издавачким кућама исплати писање уџбеника, јер се они продају, а добар маркетинг и понешто још што прати одабир уџбеника у школама потискују питање квалитета. За квалитет је, у таквим условима, опет одговорна држава: морала би преко постојећих институција које се баве питањем уџбеника обезбедити бољи квалитет њихов. Испада да смо имали квалитетније уџбенике док их је издавала једна дражвна институција. Јер тржишна утакмица, без будне одговарајуће пажње државе, може да буде само изговор да се на лакши начин заради. Зашто ове издавачке куће не ангажују стручњаке да пишу приручнике за српски језик за нашу културну јавност, које ће се продавати према своме квалитету, а не на  основу обавезе да се купе за школске потребе.

 Шта мислите о сајтовима који се баве српским језиком, а  који се неконтролисано  рађају на интернету и чија је мисија превасходно  описмењавање народа?  Колико је то добро а колико може бити опасно с обзиром на то да није увек проверена стручност? Како би, по Вама, људи којима је стало до правилног говора, требало да решавају  своје језичке недоумице? Које изворе треба консултовати?

Сајтове  видим као могућност да људи разговарају. И сајтове о српском језику – у разговор се укључују људи са мање или више познавања српског језика, не знам има ли ту утврђен начин да се на крају дискусије дође до тога да се стварно да прави одговор на неко језичко питање, бојим се да нема. Неупућеним читаоцима се понекад може учинити уверљивијим, или из неких других разлога прихватљивијим управо решење које није у складу са важећим нормама у књижевном језику, па и нешто што не одговара унутрашњој граматици српског језика. Да ли, зато, треба говорити да читаоци таквих сајтова не обраћају пажњу на дискусије о језику, кад опет знамо да има и таквих на којим заиста компетентни стручњаци говоре о српском језику. Добро би било кад би се на сајту могло знати са сигурношћу да језичке савете дају људи који имају бар диплому о завршеним студијама српског језика, па и информацију о њиховом искуству на пословима језичког саветника, у лекторским пословима; добар лектор се не постаје одмах са стицањем дипломе професора српског језика. А шта тек рећи за оне који немају ни диплому, а дискутују и дају савете о језичким питањима. Мало образованији њих и препознају, али многи вероватно не. Свима којима је стало до правилности, јасноће и лепоте српског језика саветујуем да се информишу преко језичких саветника, тј. језичких приручника који су препознатљиви међу многобројним књигама и који имају рецензенте, да се обраћају лекторима у новинским и издавачким кућама тамо где их има, па професорима српског језика у своме окружењу. Информације о језику би требало тражити искључиво на сајтовима за које се зна да о језику пишу компетентни стручњаци. И треба разликовати ћаскање о језику, на што имају право сви, од давања језичких савета, што могу само стручњаци, као и у свакој другој области. Нама у Институту се многи свакодневно обраћају с различитим питањима и ми им модговарамо. Наравно, за крупније недоумице добро је обраћати се и Одбору за стандардизацију српског језика, стручном телу које има највеће компетенције кад је у питању савремени српски стандардни језик. Његово седиште је у Институту за српски језик САНУ. Можда ће доћи време да нека комисија Одбора стекне потпунији увид и сајтове који се баве језичким саветовањима и да свој суд о њима. То би  се могло завршити и оценом поузданости таквих сајтова и издвајањем оних који дају поуздане језичке савете. Ето, подстакли сте ме и сад први пут о томе размишљам.

Радите у Нишу, у контакту сте са Нишлијама и говором јужне Србије. Да ли мислите да они, поготову када су интелектуалци, образовани људи, треба да се придржавају акцентуације српског језика и колико је то изводљиво?

Да, са задовољством истичем да двадесетак година предајем савремени српски језик на Филозофском факултету у Нишу. То је обогатило моје професионално искуство, али ме је обогатило и многим пријатељствима. Наравно, мислим да је потребно да образовани Нишлије и сви образовани  људи из ових крајева  тéже томе да се у јавном животу користе књижевним језиком, па и да се придржавају акцентуације српског књижевног језика. Нормално, није то могуће никавим напором, и жељом, људи учинити већ данас, у кратком времену. Зато бих рекао да је потребно да сви образовани људи тéже да се у јавном животу служе српским књижевним језиком, да стално подижу ниво своје језичке културе; резултат ће доћи. Потребно је да се развија свест о томе да је коришћење књижевног језика у јавном животу нужно, да то говори и о човеку; тиме се обезбеђује равноправност учесника у разговору – што је, опет, први услов за успешно обављање посла. Наравно, у последњим деценијама није држава водила бригу о томе, почев од школе, па нам је српски језик запуштен. Не треба мислити да је стање језичке културе у другим крајевима добро. Само се језичка некултура, да кажемо – непознавање српског књижевног језика, огледа у понечему другом. Рекао сам већ – мора се у образовању учењу српског језика посветити одговарајући број часова – од основне и средње школе до факултета. На свим факултетима мора бити обавезно учење српског књижевног језика. Програми би били примерени тако да се дају/стичу општа знања о књижевном језику, знања нужна за поједине професије и да се води рачуна о томе шта је посебан проблем појединих наших средина.

Да ли мислите да говори различитих крајева чине богатство језика и да их, у том смислу треба чувати? Где је граница од када то може угрозити стандардни језик?

Да, мислим да говори наших различитих крајева представљају језичко богатство. На крају, они представљају ризницу наших знања о историји нашег народа у појединим крајевима Српства, о целокупној материјалној и духовној култури српског народа различитих крајева. Зато их треба и чувати и, посебно, проучавати. Пошто су народни говори и стандардни језик две различите ствари, не мислим да народне говоре треба окривљивати због проблема са стандардним језиком. Ако смо научили српски стандардни језик, ако смо свесни у којим се доменима живота треба служити стандардним језиком, народни говори не представљају никакав проблем. Неоправедно их оптужујемо зато што се нисмо потрудили довољно да научимо и да учимо стандардни језик и зато што наша држава не поклања одговарајућу бригу српском језику. Кад би постојала свест да је за иоле бољи посао нужно познавање српског стандардног језика, те да је језичка култура део опште културе, онда бисмо имали много већи интерес и да овладамо стандардним језиком и тежили бисмо да савладамо и најкрупније потешкоће, као што су акценат и падежни систем – кад су посреди наши говорници из Ниша и његовог ширег залеђа, а неки други проблеми у другим крајевима, уосталом – акценат и у Београду и неким другим крајевима. Кад имамо свест да нам је познавање српског стандардног језика нужно за напредовање у послу, као што данас мислимо о енглеском језику, онда ћемо имати и мотивације и успеха у његовом учењу. Ето, Загреб нам добро показује да српска акцентуација није несавладива – ако послушамо спикере њихове телевизије, радија, па и многе интелектуалце и јавне личности. А Загреб није на терену новоштокавске акцентуације. Дакле, мислим да је потребно да сви људи у јавној употреби користе српски стандардни језик. Такође, није у реду да се само људи Ниша и његовог ширег залеђа прозивају – на свим странама има много проблема данас.

Шта мислите о ставу, превасходно „јужњака“ – да Вук Караџић  за основицу књижевног језика није морао узети  управо оне говоре које је узео?

Кад је реч о народним говорима као потенцијалној основици за књижевни или стандардни језик, тврдим да је Вук Караџић поступио онако како је у датим околностима једино било могуће. Уосталом, уопште се није ни постављало питање избора између појединих српских дијалеката, него питање избора између српског (народног) језика и постојећег књижевног језика који за основицу није имао српски већ српскословенски језик, прецизније – славеносрпски. Наравно, све битно се не може лако рећи у неколико реченица – о томе су написане књиге, готово све је разјашњено. Поред демографског и географског критеријума, важно је рећи да је на источнохерцеговачком дијалекту била развијена народна књижевност, коју је упознала тадашња просвећена Европа, а што је у то доба у Европи посебно била на цени. Дакле, радило се и о улози критеријума престижности. Данас је таква дискусија више у сфери маште појединаца него што је расправа о нечему што је било актуелно и у време настанка нашег модерног стандардног језика, а данас ничему корисном не води.  А говорити да ли је било боље одабрати овај или онај дијалекат – данас нема никаквог смисла. Можемо само запометнути кавгу међу нашим народним говорима без икавог изгледа да нам нешто  добро донесе. Има много других важнијих питања у вези са статусом српског стандардног језика, која се и на овај начин помало гурају  у страну, а штету имамо сви.

Колико је жаргон дозвољен у свакодневној комуникацији, и да ли се и ви некада, бар понекад, изражавате жаргонски?

Па, у свакодневној комуникацији не морамо говорити увек стандардним језиком; увек бих препоручио својим студентима да не збуњују своје баке и стрине на селу својим „ученим“ језиком. Тамо треба да се служе локалним говором. И у другим приликама, у слободнијем разговору, није нужно држати се строго стандардног језика. Па тако је и са жаргонским изражавањем. Ја? Не знам да ли знам да се служим савременим жаргоном, али могу вам искрено рећи да се у неким необавезним ситуацијама сигурно послужим неким жаргонизмом; лепо то може доћи понекад. Као што знамо, разговорни језик и подразумева више слободе у изражавању.

23 нов

Izgubljena na mostu okruga Medison

 

lost in translation 1

Prevođenje je posebna veština. Uverio nas je ovih dana u to – Branko Miljković. Kada radite na knjizi njegovih prevoda ruskih i francuskih pesnika (urednik.rs je uključen u projekat ponovljenog izdanja Miljkovićevih Sabranih dela) reč zadivljenost je previše slaba da opiše vaš utisak.  Kolika je umešnost potrebna da se sa jednog na drugi jezik prenesu stihovi pesnika kakvi su  Majakovski, Blok, Pasternak, Malarme, Elijar, a da to bude podjednako umetnički vredno…

A onda – setite se nedočitane knjige na vašem noćnom ormariću: „Mostovi okruga Medison“. Znate onaj čuveni film sa Meril Strip i Klintom Istvudom…?  Ovu knjigu  ne možete smatrati vrhunskom literaturom i pomenuti film je, verovatno, dostigao više umetničke domete, ali sve i da hoćete da u knjizi pronađete neke vrednosti , njen prevod na srpski vam to neće omogućiti.  Lično sam već negde kod prvog mosta okruga Medison, bila potpuno izgubljena – u prevodu, naravno!

              „JEDNOG OD OVIH DANA, vratiću se u zoru“, reče u jednom trenutku Robert Frančeski. Čitaocu ovo čudno „zvuči“, ali ne i prevodiocu, koji je, u svojoj neukosti, englesku frazu „One of these days“ direktno ubacio u srpski jezik, u kome bi, prosto, trebalo reći: „Ovih dana…“.

vraticu-se

             „VIDEĆU VAS TADA. U redu?“, rekao je drugom prilikom naš Robert,  umesto da, u srpskoj varijanti, kaže: „Vidimo se onda. U redu?“.  Po istom principu, engleski izraz „I’ll see you then“ ne može nikako biti bukvalno preveden na srpski… To, valjda, znaju svi koji imaju imalo pojma o engleskom i srpskom jeziku, a kamoli jedan prevodilac koji, bez pardona, potpisuje prevod knjige objavljen u državnoj izdavačkoj kući!?

             Glavna junakinja, Frančeska, uhvatila je, tako, sebe „u sitničavosti MALOG GRADA“, pa vam kada ovo pročitate, treba neko vreme da uhvatite smisao; jer je uobičajeno da se kaže malograđanska sitničavost, malograđanština i slično …

            Na jednom mestu, Robert Kinkejd, razočaran zbog neostvarljivosti njihove ljubavi, kaže: „Da li ćemo onda sve ovo da PUSTIMO?“, iako u srpskom jeziku nikada ne bismo upotrebili glagol „pustiti“, upotrebljen u engleskom originalu…

            Mostovi_okruga_Medison                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               I gde je tu romantika, gde su uzvišena osećanja koja bi trebalo da nam dočara ova knjiga? Ne samo da nas ne dotiču, već su na ovaj način izvrgnuta ruglu… Loš prevod ne samo da vređa pravog čitaoca, već skrnavi jezik, literaturu, umetnički doživljaj i zapanjujuće je da ima izdavača koji u tome učestvuju.

 

 

 

 

 

07 јул

ZASUČITE rukave i ISPECITE kolače!

ispeci pa reci

Da li da shvatite ovaj naslov kao savet? Da, svakako. Što više PECITE sami, bićete zdraviji! Ipak, glavna korist koju ćete izvući čitajući tekst je  jezičke prirode.

Kaže se (i piše): ispečem, ispečeš, ispeče, ispečemo, ispečete, ali ISPEKU, baš kao i ISEKU, POSEKU, DOVUKU, IZVUKU…  Zašto? Osnova glagola kao što su ispeći, poseći, iseći, reći, izvući, poseći, završava se na K (peK-, reK-,vuk-, pa imamo PEKAO, REKAO, SEKAO), ali se u svim licima prezenta, osim trećeg lica množine, izvršila palatalizacija (znate ono: k, g, h, ispred -e i -i u nekom trenutku su prešli u č, ž, š). Tako, imamo ISPEČEM, ISPEČE… , ali je ostalo ISPEKU, prosto zato što se u ovom obliku k našlo ispred –u, a ne –e, kao u prethodnim licima prezenta. Zvuči logično, zar ne?

ISPECITE ILI ISPEČITE?

Isto važi i za imperativ (zapovedni način), samo što je ovde izvršena sibilarizacija (k, g, h prelazi u c, z, s, ispred -e i -i). Kaže se ISPECI i ISPECITE (nikako ne ispeČi i ispeČite!), zatim RECI, RECITE, ISECI, ISECITE…

ZASUČITE ILI ZASUCITE?

A ako vas i dalje zbunjuje ovo ZASUČITE (što nas uopšte ne čudi), evo objašnjenja. Glagoli koji u infinitivu glase zasuKATI, plaKATI, kokodaKATI, imaju drugačiju promenu, pa se kaže ZASUČEM, ZASUČEŠ, ZASUČE, ZASUČEMO, ZASUČETE, ZASUČU, kao PLAČU, KOKODAČU… (od ovoga treba izuzeti glagole PRAĆAKATI – PRAĆAKAJU, NUTKATI – NUTKAJU i sl). Isto tako, u imperativu treba reći ZASUČI I ZASUČITE (a ne zasuCi i zasuCite!)…

Dakle, NASLOV NAŠEG TEKSTA NAPISAN JE POTPUNO PRAVILNO I shvatite ga kao preporuku i u sadržinskom i u jezičkom smislu!

I još jedna preporuka: ma koliko neke od vas možda zamara čitanje ovih pravila, učinite to neizostavno, ako treba i više puta! Koristiće mnogo vašoj jezičkoj i opštoj kulturi. U suprotnom, dešavaju se situacije poput ove – da jedna lepa akcija mladih ljudi na jugu Srbije, bude žalosno narušena grubom gramatičkom greškom!

poseku

 

12 апр

VOSKRESE ili VASKRSE  a ne vaskrEse!   

vaskrese crop

 

Nećemo mnogo o današnjem prazniku – poštujemo i one koji ne bi da se previše „zaluđuju“ time, a oni koji drže do vere valjda znaju dovoljno o Uskrsu ili Vaskrsu.

Ipak, primetno je da na ovaj dan jedni druge ne pozdravljamo na jezički ispravan način. Naše zapažanje je da većina korisnika društvenih mreža piše : “Hristos vaskrEse!”, odnosno „Vaistinu vaskrEse!“ Neispravno! Treba reći/napisati ili VOSKRESE ili VASKRSE!

U crkvenoslovenskom postoje dva oblika glagola uskrsnuti: prema prilagođenom  srpskoslovenskom je Hristos vaskrse (od vaskrsnuti), a prema ruskoslovenskom – Hristos voskrese (od voskresnuti).

Dakle, još jednom: vakrEse je nepravilno! Pozdravljajte prijatelje sa “Hristos VOSKRESE!” ili “Hristos VASKRSE!”

28 јан

“Nije žuti, nego ROZI”  

 

ovakav rozi

 

Vidite, tako, na internetu žuti kaputić koji vam se dopadne baš zbog te svoje boje. I već se spremate da ga naručite pa koliko košta da košta… Ali, avaj! Žuti je samo na slici, a prodaje se ROZI! Baš tako piše – ROZI kaputić. A ako provedete malo vremena na internetu, naročito na sajtovima na kojima se pominje odeća, susrešćete se i sa ROZOM haljinom, ROZIM džemperom i  uopšte,  svim tim stvarima u ROZOJ boji…

Ali, otkad se ovaj pridev menja po rodovima i padežima?! Nazivi boja kao što su žuta, zelena, crvena, plava, narandžasta, ljubičasta, menjaju se, pa kažemo: žuti kaput, plava haljina i sl, ali samo zato što su – domaći. Kada imamo posla sa stranim rečima koje označavaju boje, njih, jednostavno, NE MENJAMO! Kada kažemo ROZI kaputić, to je kao da smo rekli BRAONI mantil, ili možda OKERA haljina (?!)… Ne ide! ROZE, BRAON, OKER, BORDO, KREM su strane reči i tu, prosto, ništa ne treba dirati :-)… Postoje neki drugi pridevi, od njih izvedeni i prilagođeni duhu srpskog jezika, kao što su rozikasti, braonkasti, okerasti ili ružičasti (izvedeno od naše reči ruža, koja je u latinskom – roza). Ipak, pošto ti pridevi u svakodnevnom jeziku označavaju neku “blažu varijantu” ovih boja, kaputići jarkih boja sa početka naše priče teško bi se mogli nazvati žućkastim i rozikastim.

 

sivo roza

 

12 нов

Hiljadu reči za LEPO

 

fenomenalno

 

“Patike su ti SUPER!”; “FANTASTIČNO smo se proveli!”; “Bilo je to FENOMENALNO iskustvo!”…  “EKSTRA!”…  Zapitajte se koliko često čujete da neko svoje oduševljenje izrazi srpskom rečju. Ipak, redovi koji slede nisu usmereni protiv svakodnevnog ili žargonskog jezika, već pokušaj da se odgonetne: da li za stranim/engleskim rečima posežemo samo zbog siromašnog (sopstvenog) rečnika…?

Evo jednostavnog testa. Šta kažete kada vidite fotografiju poput ove:

 

Splendid-fairy-wren birdnut.wordpress

 

 

“Predivno!”, “Prelepo!”, „Slatko!“, možda: „Očaravajuće!“… Mnogima bi na pamet, pre ovih, pale reči: “Fantastično”, “Fenomenalno”, koje su takođe prihvatljive, kao reči grčkog porekla koje su se odomaćile u mnogim savremenim jezicima, ali – nisu srpske!

Uvek nam (bar nama koji se bavimo srpskim jezikom), nedostaje još neka “domaća” reč. Prisećamo se onih poput “bajno”, “krasno“, “izvanredno”, “čudesno”, “dražesno”,  koje kao da su, neopravdano, postale “demodirane”, pa se tako teško odlučujemo da ih upotrebimo…

I pored toga, čini se da je izbor reči u srpskom kojima bismo opisali nešto lepo ili dobro, pogotovu “pojačanu” dimenziju ovih pojmova, znatno sužen u odnosu na engleski (možda i neke druge jezike, koje sada ne uzimamo u razmatranje). Na tu pomisao dolazimo kada, recimo, na internet prevodiocu za srpske reči divno, sjajno ili bajno dobijemo na desetine odgovarajućih reči u engleskom jeziku. I ako otpišemo one koje nisu potpuno adekvatan prevod (poput reči poreklom iz latinskog – impressive ili spectacular, koje imaju svoje pandane u našem jeziku), ostaju reči splendid, beautiful, wonderful, marvelous, magnificent, stupendous, great, glorious, gorgeous, brilliant, superb, admirable i mnoge druge…

Da li treba pozavideti Englezima na bogatstvu izraza, ili, opet, zaključiti da su bili  vešti u “prisvajanju” reči latinskog i grčkog porekla – neka to bude tema za razmišljanje…

 

admin-ajax 236e445646

 

 

01 окт

Makedonsko-srpski razgovori

zastave srop

Internetom već neko vreme kruži fotografija sa linkedin profila jednog političara, ali i državnog funkcionera, koji je u svojoj biografiji naveo da zna nekoliko jezika: srpski, hrvatski, bosanski, makedonski… Navedeni su, doduše, i profesionalni nivo znanja engleskog i elementarni – španskog jezika, ali to nas trenutno ne zanima. Zanimljivi su nam ovi “jugo-jezici” …

Elem, naš političar nije jedini koji se u biografiji pohvalio znanjem tih jezika – svi smo nekada čuli bar neku sličnu priču  – a, ruku na srce, nije ništa ni slagao. Zvanično, to jesu posebni jezici, a mi koji živimo na ovim prostorima smo svi, manje ili više – poliglote! Šest jezika bivše “Juge”, od kojih bar četiri znamo skoro kao maternji , nije šala…

macedonian

Boravak na odmoru u Makedoniji nekako vas nužno (ako ste naklonjeni jezicima) navodi na slična razmišljanja. Iako makedonski nije među ona četiri (k’o maternji), pa se mi, Srbi, razlikujemo po novou razumevanja ovog jezika, svako od nas se na bilo kom mestu – u prodavnici, u autobusu, na ulici, može bez ikakvih problema sporazumevati sa Makedoncima. Oni stariji ga nekad učili u školi i ne libe se da progovore na srpskom, a i mlađi se dobro snalaze, tako da uvek krajnje simpatično zvuče ti srpsko-makedonski iliti makedonsko-srpski razgovori… A i lep je osećaj kada u drugoj zemlji, koja ima drugačiji jezik, možete lagodno pričati na svom jeziku – bez zamaranja stranim, a i bez straha da vas neće razumeti. Ako bi neko rekao da je i  bugarski jezik sličan makedonskom, a  u krajnjoj liniji – i srpskom,  to bismo nazvali zabludom. U toj zemlji nema ni traga od pomenutog osećaja, a u konačnom,  bivša “Juga” je – bivša “Juga”!

Naravno, treba malo zaviriti i u makedonske novine. Fino se informišete, skoro kao na srpskom, jer ste se već navikli da je, recimo, eraTA – era sa nastavkom koji zamenjuje pokaznu zamenicu TA (dok bi eraVA bilo ova era), jer  je to makedonskiOT  jazik, i slično… A pošto ste se zatekli u Makedoniji u vreme smrti glumca Robina Vilijamsa, pročitate, tako, da bolest koja je dovela do njegovog samoubistva ne treba ni “stigmatizirati” ni “romantizirati” (u slobodnom prevodu na srpski). Zanimljivo i jezički inspirativno saznanje: ono što mi zovemo idealizovanjem, u makedonskom je” romantiziranje”…

A i natpisi koje viđamo na ulicama, svakako, imaju šta da kažu. Tako, u Skoplju zabeležismo natpis “Servis za obleka” (“Servis za odeću” – simpatičan naziv za krojački salon). I taman smo razmišljali da li su se njihove kolege u Srbiji setile ovakvog naziva, kada u Nišu pronađosmo “Salon  za popravku odeće”! Ima tu neke tajne veze – “jugo-jezici“ su to!

IMG_20140822_125831IMG_20140905_223610

27 сеп

Ne bilo vam zapoveđeno…

 

Fotografija preuzeta sa sajta cincplug.com

Ilustracija preuzeta sa sajta cincplug.com

„Srpski IMPERATIV za glagol uraditi“ – ovako neki definišu izraz iz naslova našeg teksta. Ima još zanimljivih definicija, poput one: „Jedan od najuspešnijih trikova, koji zapovest pretvara u molbu“ (neko je to duhovito na internetu ilustrovao primerom sa pivom i frižiderom, tj.  drastičnom razlikom u efektu koji proizvode rečenice „DAJ jedno pivo!“  i „Deder, DONESI mi ‘ladno pivo iz frižidera, ne bilo ti zapoveđeno“… ) Toliko o slengu.

A šta je, zapravo, IMPERATIV? Ovih dana smo tu reč upotrebili na našoj fejsbuk strani, a pošto  ne volimo da se pravimo pametni, da vas zasipamo teorijom, niti da koristimo strane reči, čak ni onda kada su stručni izrazi, zadatak ovog teksta je da to pojasni. Dakle, imperativ je upravo ta ZAPOVEST koju je uvek poželjno pretvoriti u molbu!

Reč IMPERATIV potiče iz latinskog jezika i u gramatici označava zapovedni način. U srpskom jeziku pored glagolskih vremena (a to su prezent – sadašnje vreme; aorist, imperfekat, perfekat, pluskvamperfekat – prošla vremena, futur I i futur II – buduća vremena), postoje dva glagolska načina – IMPERATIV, ili zapovedni način i POTENCIJAL, ili mogući način.

Imperativ je lični glagolski oblik  (menja se po licima), ali koristi se samo za drugo lice jednine i prvo i drugo lice množine. Za glagol čitati (i druge glagole koji se u 3. licu množine završavaju na –JU), to bi bilo: ČITA-J, ČITA-JMO, ČITA-JTE, dok bi za glagol jesti glasio: JED-I, JED-IMO, JED-ITE, za glagol ponoviti: PONOV-I, PONOV-IMO, PONOV-ITE… Imperativ se može izgraditi i za 3. lice jednine i množine, tako što ćemo reći: NEKA se javi, NEKA oni sačekaju.

Treba imati u vidu i poslovicu ISPECI PA RECI, jer u njoj imate pravilne oblike imperativa za drugo lice jednine glagola kao PEĆI i REĆI (sa izvršenom palatalizacijom: K iz osnove je prešlo u C), dok se često čuje NEPRAVILNO: ISPEČI, ISPEČITE; ISEČI, ISEČITE (po analogiji prema oblicima prezenta ISEČEŠ; ISEČEMO; ISEČETE).         

Reč IMPERATIV ne koristi se samo u gramatici, već označava i nešto što je zapovest, neizostavno, obavezno. Dakle, IMPERATIV je znati da je IMPERATIV glagola ispeći: ispeci, ispecimo, ispecite!

A ako vam je u životu IMPERATIV posedovanje visokog nivoa opšte kulture, treba svakako da znate i šta je KATEGORIČKI IMPERATIV. To je etički concept nemačkog filozofa Emanuela Kanta. Od nas je za sada dovoljna i njegova prva formulacija: “Delaj prema onom načelu za koje bi poželeo da postane opšti zakon”.