23 јан

Jezik vapi: sačuvajmo lepe srpske reči!  

 

Nedavno me je koleginica prijatno iznenadila molbom da odgovorim na neka jezička pitanja – za njen sajt (Megafon).  Lepo je kada se ljudi, bilo kako, bave ovim temama. Evo tema i mog viđenja.

 

Ljudi su nekada komunicirali slikama. Danas, usled ekspanzije interneta i društvenih mreža, poruke koje se šalju sadrže sve više slika, tzv. emotikona… Da li postoji realna opasnost da na ovaj način osiromašimo jezik i komunikaciju? Kako  to utiče na omladinu  koja je pisanu reč zamenila slikama? Da li je ovo veliki problem i da li vidiš neko rešenje? Zašto je važno da negujemo naš jezik  – za čoveka, društvo, kulturu?

 

                S jedne strane, ekspanzijom korišćenja interneta i društvenih mreža, ugrožena je realna komunikacija među ljudima uopšte, jer mi ovde govorimo o virtuelnoj komunikaciji, bez obzira na to koliko su u njoj zastupljene slike, a koliko jezik. S druge strane, kada pogledamo samu tu komunikaciju na internetu, i uopšte, današnju pisanu komunikaciju, uključujući poruke koje se šalju telefonom, pa i elektronsku poštu, po meni je još veći problem od upotrebe  slika – to drastično siromašenje  jezika. Pritom mislim na neverovatno mali broj reči koji je u opticaju. Bilo bi zanimljivo utvrditi na neki način koji se procent reči, u našem slučaju – srpskog jezika, koristi uopšte u svakodnevnoj komunikaciji u odnosu na neki pretpostavljeni ukupan broj reči u našem jeziku. Ubeđena sam da bi to bio zapanjujuće mali procenat.

                Žalosno je što mlađe generacije nisu čule ni neke uobičajene srpske reči koje uopšte ne spadaju  u arhaizme, ali koje danas, manje ili više, koriste samo obrazovani i načitani ljudi, i to u određenim krugovima i samo u određenim prilikama. Izgleda kao da se život uopšte do krajnje mere uprostio, naše potrebe, interesovanja, vrednosti  kojima težimo, a samim tim uprošćava se i jezik kojim se sve to izražava.  Knjige se, nažalost, sve manje čitaju, ljudi sve manje rade na svom duhovnom usavršavanju, a mladi ljudi imaju potpuno pogrešne uzore, pa ih ništa ne upućuje na potrebu za čitanjem, a samim tim i bogaćenjem rečnika. Iako ne spadam u one koji bi „proterali“ sve strane reči iz srpskog jezika, bojim se da će sve više lepih srpskih reči odlaziti u zaborav. U tom smislu, nećemo više ni govoriti o siromašenju, nego o odumiranju srpskog jezika.  

original-emotikoni1

                 Kada je reč o emotikonima, to je poseban fenomen koji se više može negirati, i mislim da, ako se umereno primenjuje, ima neku svoju funkciju u savremenoj komunikaciji, te ne gledam na to kao nešto isključivo negativno. O tome koliko su ove sličice već duboko uvrežene govori drastičan primer koji se ovih dana mogao čuti u medijima – kako je neka engleska firma raspisala konkurs za prevodioca emotikona! Moje mišljenje je da ni sa čim ne treba preterivati, pa ni sa emotikonima, a da  je srpski jezik, nažalost, mnogo ugroženiji drugim okolnostima o kojima smo pričali, nego ponekim emotikonom koji, naročito mladim ljudima, posluži da se ilustruje osećanje ili raspoloženje.

                Rešenje bi moglo da bude promena programa u nastavi srpskog jezika, već od nižih razreda osnovne škole. i prilagođavanje spiska lektire današnjim generacijama, sa ciljem da im se približi čitanje, a ne da ih, kao što je sada slučaj, od toga još više odvraćamo. O jeziku i načinu na koji se saopštavaju neki sadržaji treba voditi računa i pri pisanju gradiva iz drugih predmeta.  Jedini način da mlađe generacije obogate svoj rečnik, a samim tim i da se spreči odumiranje srpskog, jeste čitanje i usvajanje lepog jezika kroz bolje prezentovane sadržaje u svim drugim medijima. Nažalost, na televiziji se sa iskvarenim jezikom deca suočavaju još u (obično loše prevedenim) crtanim filmovima!

15 јан

NE BE NE!

 

I

„Kada govorim, a naročito kada se naljutim, svako može da vidi odakle sam… Ima neke ljupkosti u tim jezičkim nepravilnostima južnosrbijanskog govora. Nemate pojma kako je lepo kada se na pravom mestu upotrebi rečca „bre“. Ovo je rekao Branko Miljković u intervjuu objavljenom u jednom od tomova Sabranih dela pesnika (Urednik.rs sa ponosom učestvuje u ponovnom njihovom objavljivanju posle više od četiri decenije). Imao je pravo. Pitamo se, međutim, šta bi rekao na redove koji slede.

 

II

Kada se, kao pripadnica ženskog pola, nađete u jednoj velikoj prodavnici u tržnom centru, makar i samo u prolazu, velika je šansa da sa nekoliko komada garderobe završite u jednoj od brojnih i komfornih kabina. Ali, ne dešava se često da izađete tako zbunjeni i „puni utisaka“ kao potpisnica ovih redova negde pred kraj prošlog leta… Dakle, isprobavate tih nekoliko krpica u brzini, jer vas čekaju druge obaveze, a iz susedne kabine dopire glasno: „Ne be ne!“… Oslušnete, reklo bi se da je to srpski, ali nekako čudan… I eto nje opet, samo za nijansu glasnije: „Ne be ne!“ Ponovilo se još jednom isto to – valjda u telefonskom razgovoru – i ni reči više! Izađete iz kabine, ne znate ni šta ste probali, i sve pitajući se: šta to bi? Da kojim slučajem niste iz Niša, verovatno ne biste ni identifikovali jezik; ovako, ličilo je na upotrebu rečce iz prvog dela teksta – „Ne, bre, ne!“, ali opet… i dalje se pitate: Da li se naljutila, da li je citirala, ili je neka  šifra…?

Nekad je teško razumeti i ako ste iz Niša…

 

nisbe

13 мај

Pare su đavo, od njih se razbolim!

 

*U POSETI NEOBIČNOM PIROĆANCU KOJI ŽIVI NA DRVETU

 

panta3

 

Meštanima Pirota odavno je poznat njihov sugrađanin Panta, koga su, ne bez razloga, nazvali čudakom. Otkako je nedavno dospeo u medije, priču o Panti čuli su u čitavoj Srbiji, pa i van granica zemlje. Od atrakcije, što svakako jeste njegova kućica sagrađena na drvetu, mala je granica da to pređe u ruglo, smatraju mnogi Piroćanci. Neki su čak pokušavali i da unište njegov neobični dom. Ipak, Panta nije ozlojeđen ni na koga, živi svoj život na drvetu, sa koga mu svet izgleda nekako bolje.

-Imam šestoro dece od žena sa kojima sam živeo. Ipak, više volim da živim sam; nije brak za mene, to je velika obaveza i uvek moraš da se prilagođavaš nekome, priča Panta Petrović. –Ja hoću da provedem život na seoski način, ekološki, prirodno, bez televizora, šporeta, bez struje…  Iako imam kuću i nedaleko u naselju, živim ovde, na drvetu, a još jedan moj raj gde provodim vreme je pećina, nedaleko odavde, na Staroj planini.

Panta je i rođen na Staroj planini; većina familije mu živi kod Kalne, a preci su mu radili u rudniku uranijuma… Deda i pradeda su mu, kaže, bili koritari, pa je i on je naučio taj zanat, a ima korita stara i po 200-250 godina. Savladao je i kovački zanat, a zna da radi još mnogo toga, pa su ga prozvali „Paki – bata sa sto zanata“.

-Bavim se i muzikom, sastavio sam i neke pesme i sa prijateljima sviram po slavama, nekada i u manastirima. Sviramo stare instrumente – tupan koji sam sam pravio, okarina, gajde… Učestvovao sam u 18 emisija, čak i u filmu „Ivkova slava“, a rekli su mi da sve prirodno odglumim, a ne veštački. To je sve prirodno i urođeno, ponosno kaže Panta.

Ipak, i pored „sto zanata“, živi izuzetno skromno, nije mu strano ni da se hrani u narodnoj kuhinji, a za svoju malu farmu, smeštenu u “dvorištu“ kućice na drvetu, koju čine kokoške, koze, mačke, čak i divlja svinja, hranu nalazi gde stigne.

panta2

 

-Pare ne volim; para je đavo i sve dok sam imao pare bio sam bolestan. Kada sam napravio četiri mosta preko reke, ovde u blizini, tek tada sam ozdravio!

Inače, Pantina kuća na drvetu  nalazi se na obodu grada, pored same reke, u delu koji je vrlo prometan budući da je  pored buvljaka. Više puta su ga i napadali, pokušali čak i da preseku drvo, ali on se uopšte ne plaši. Uživa u društvu životinja, ima sve što mu je potrebno, koristi staro posuđe i ponekad pripremi nešto, a nekad mu u tome pomažu prijateljice. Kada se napije, ima originalni način trežnjenja: legne u korito koje visi sa drveta, a njegova prijateljica Ruma je zadužena za pesmu „Ustaj, Paki“ i kafu koju mu dotura preko posebnog „mehanizma“ od štapa, konopca i korpe – još jednog njegovog izuma.

hepina 3

 

Mnogi bi rekli – čudan život, posebno za nekoga ko je dvadesetak godina proveo u Francuskoj , radeći na brodu. Bio je, kaže, mašinista, radio na održavanju broda, ali i pomagao u kujni. Taj deo njegovog života se završio negde devedesetih godina, kada se vratio ovde i rešio da živi posebnim životom. Od svega je ostala vrlo skromna penzija, ali ne žali se, jer mu je davno Bog u snu rekao: „Ako pare ostanu kod tebe, đavo ti je u gostima!“

panta4

 

Medije sa ponosom dočekuje i gosti u svom domu, ne propustivši nikada priliku ni da pokaže  „etno sobu“,  u kući u obližnjem naselju, gde čuva svoje raritete. Pokazaće vam neizostavno rabadžijska kola, za koja su mu nudili nov auto (?)  i čeze „od Mitu Gagu“ (koji je, kaže, osnovao „Tigar“), stare preko 200 godina. I baš nekako u vreme naše posete, očekivao je i goste iz produkcije jednog rialiti šoua, pa je i čitava kuća i okućnica bila u znaku toga. Još jedan paradoks ovog čoveka : izabrao samotnjački život, a i te kako uživa u medijskoj pažnji. I baš to je – Panta „čudak“ iz Pirota.

panta6

Foto: Saša Đorđević

 

26 мар

Кад ја пођем Капоровим сокаком…  

ulice desanka (1)

 

На једној од идиличних вожњи бициклом од моје куће на нишком брду до оближњег села,  спазих таблу са натписом: „Улица Десанке Максимовић“. „Ко би рекао да је баш овде улица Десанке Максимовић?“, прође ми кроз главу тренутна мисао, којом се можда више и не бих бавила, да убрзо затим не спознах како и чувена глумица Жанка Стокић баш на овом „потезу“ има своју улицу… Но, добро, пре би се рекло уличицу, сокачић… Већ после стотинак, највише двеста метара, сачека ме скретање са главног пута, сокак који води до неколицине кућа и поносно носи име… питате се чије? Миодрага Петровића Чкаље! И ако сам се, сада већ поприлично заинтересована за ову ствар, запитала да ли је можда још неки српски уметник своју „улицу“ добио баш на овом сеоском путу, одговор није требало дуго чекати. Преда мном – стуб са таблом „Улица Моме Капора“. Да, и наш познати књижевник и сликар баш овде има своју, условно речено – улицу. Али, као сликар није „усамљен“… Само стотинак метара даље, са главног пута издваја се прилаз до неколико кућа, можда викендица, који носи име чувеног Паје Јовановића.

ulice paja (1)ulice 11 (1)

ulice 4 (1)

 

Ах, да, ни Милић од Мачве није заборављен при именовању сокака на овом путу. Ту негде, сместили су се и сокаци који су у неком тренутку названи именима Драгана Лукића и Милорада Павића. О да, сокачић са именом Стевана Раичевића у први мах је био сакривен од погледа бициклисте на низбрдици… А ако сте мислили да је изостављен великан какав је Меша Селимовић, варате се! И овај писац добио је своју улицу на, могло би се рећи „ударном“ месту на путу од Ниша до оближњег села… треба ли рећи ког, или да оставимо то као малу енигму…?

ulice bike 1 (1)

Да се разумемо, немам ја ништа против сеоских путева, природе, села, предела удаљених од градске вреве и цивилизације; уосталом, зашто бих се тако често налазила овде? Баш напротив, верни сам поклоник свега набројаног, а поготову овог пута и села које је моје одредиште приликом честих вожњи бициклом, моја оаза мира и лепоте. Ипак, после једне овакве спознаје, запитате се да ли у граду Нишу уопште има улица са именима уметника, или су све смештене баш овде. Запитате се каква је то чудна тенденција: да ли је неко дошао на идеју да овим истакнутим људима (а верујте да их има још, рецимо, фрулаш Сава Јеремић, па Доситеј Васић, некадашњи нишки епископ…) негде у Нишу додели улице, али су оне у граду већ биле „заузете“ именима, у великом броју случајева – мање значајних људи…? Можда је одговор делом и у ономе што ми је дошапнуо један станар Павићеве улице (након што је спазио да је камера телефона усмерена према његовој капији, на којој се, јел’те, налази табла са називом улице). Овај део иначе велике улице која иде према граду а са друге стране излази на поменути сеоски пут, недавно је, каже, преименован у улицу Милорада Павића, и то на захтев станара?!

Све у свему, на овај текст гледајте више као на запис једног бициклисте него новинарско истраживање… И што се мене лично тиче, кад боље размислим, можда ме овај крај због тога и привлачи. Сеоски сокаци или не, ипак је ово један уметнички амбијент!

 

 

 

 

 

 

 

23 феб

Usred Srbije – zemlja Dembelija!  

 

Bila sam spremna da branim prosvetare: da, plate su im male, kao i ogromnoj većini građana Srbije i nije problem što oni štrajkuju, vec sto ne štrajkuju svi ostali. Bila sam spremna sve do juče… A onda, čujete tako neku crticu iz svakodnevnog života u niškim školama i zapitate se, po milioniti put: da li smo mi, Srbi, normalni??

U jednoj niškoj osnovnoj školi (i to od onih na glasu, da znate) neka dečica su ovih dana svratila u školsku biblioteku da zatraže potvrde za besplatni prevoz. Bibliotekarka im je, dozlaboga besna što je morala da prihvati posao koji „nije njen“(?!), na jedvite jade dala potvrde, na kojima je trebalo samo da ubaci dva-tri podatka. Naravno,  pritom je iskalila sav svoj bes na njima. „Mogu li da uzmem potvrdu i za brata?“, pita učenica. „Ne može!“, besno odgovara bibliotekarka, iako bi, po nekoj logici, tako sebi olakšala posao…

sefica

Da li je to način na koji se razgovara sa učenicima škole u kojoj radiš? Da li je to način na koji kulturan i civilizovan covek (a očekujemo da takvi rade u prosveti) razgovara sa bilo kim, makar to bila i deca, koja su se, pritom, najljubaznije obratila? I gde uopšte živi bibliotekarka, pa i njene kolege sa kojima je trebalo da podeli ovaj posao – čiji god da je? Da li u istoj onoj zemlji u kojoj bi na desetine hiljada pametnih i sposobnih ljudi sve dalo za posao u prosveti?… Ili, možda, u zemlji Dembeliji, u kojoj bibliotekar u školskoj biblioteci, zaboga, ima svoj posao – da lagano provodi svoj radni dan u meditaciji, koju povremeno prekine pokoji učenik, došavši po neku knjigu.

Slična pitanja nam se često nameću u kontaktu sa zaposlenima u čuvenom „državnom sektoru“ ,  koji kao da usred Srbije imaju neku svoju oazu zvanu Dembelija, u koju uopšte ne dopiru informacije o krizi, nezaposlenosti, privatizaciji, malim platama i sličnim stvarima. Jedino tako mozemo objasniti njihove jadikovke kako im je firma, recimo, iz samog centra prebacena u neku „nedodjiju“ na Paliluli, pa sad treba i da pešače ili možda ( a ima i toga, verujte!) kako je direktor zaveo „strogu disciplinu“ pa sada moraju malo češće da se pojavljuju na poslu…

Ipak, kada u Srbiji živite više od 3-4 decenije, valjda se više treba začuditi sebi što vas i dalje čudi neki nedostatak logike…

06 јун

Zašto je dobra “Moja kuhinja“?

bojana marija

Dobro je kad se kuvanje predstavlja kao kreativna aktivnost, na momente i kao umetnost; dobro je videti da se može dobro kuvati i ako ste lepi, zgodni i moderni;  dobro je kada se promoviše bogatstvo različitih kuhinja, kao deo različitih kultura. Sve je to mnogo dobro, naročito kada šou „Moja kuhinja – moja pravila“ gleda milionski auditorijum – u Srbiji!

U našoj zemlji, nažalost, i dalje je većini ljudi sinonim za kuvanje debela žena, naročito ako je sa sela; i dalje se u 80 odsto porodica ishrana zasniva ne nekih desetak jela i nešto više namirnica, izuzimajući decu, čiji je izbor drastično sužen, a vrhunskim specijalitetom se smatraju – pljeskavica i ćevapi (?!).

Neki će reći da je to što se sprema u ovoj emisiji previše skupo ili da se sastojci ne mogu nabaviti. Prvi argument prihvatamo, dok drugi baš i ne stoji, jer se poslednjih godina zaista gotovo sve može naći u ovdašnjim trgovinama. Mnogima u Srbiji standard zaista ne dozvoljava obogaćivanje jelovnika jelima od morskih plodova ili skupog voća i povrća i nije dobro što nam je snažan utisak dok gledamo šou da je pomalo izmešten iz ove sredine.

Ipak, smatramo da je od neprocenjivog značaja to „pomeranje“ svesti i širenje vidika. Jer, mnogo je u Srbiji onih koji imaju para da sebi priušte bogatiju kuhinju, ali se nisu odmakli od sarmi i roštilja, a u najgoroj varijanti, kada otputuju u druge zemlje, i tamo traže hranu što više nalik srpskoj! To, međutim, nije čudno kada se zna da ovde živi čitav jedan imućniji sloj (bolje reći – soj) kome je glavni utisak sa putovanja broj zvezdica hotela…

Zato, bravo za šou „Moja kuhinja“! Nije li dražesno kada svim ovdašnjim savremenim ženama koje misle da je „in“ reći da te ne zanima kuvanje, jer ne uživaš u hrani (kao da se kuva samo za sebe!), „kontru udaraju“ mlade i lepe Beograđanke Ana i Anja, ekstravagantne umetnice Bojana i Marija,  ili šarmantne Piroćanke Dušica i Dragana…

Da li smo čuli neku jezičku grešku? Da, bilo ih je, i to mnogo. Izgovarali su ih i učesnici, i  sudije, ne samo Njegoš Kaličanin, koji živi u Belgiji i često je prozivan zbog svog lošeg srpskog. Iako smo uglavnom lako opraštali greške, koje su ovde u drugom planu, ponekad smo dobijali želju da, pogotovu Njegošu, održimo neki čas srpskog :).

njegos

 

 

25 апр

Umesto uvoda (2) ili: Paradoks zvani Srbija!

grand

Šetajući televizijskim kanalima (i to baš onog dana kada je nastao prvi deo ovog teksta), nabasah na jednu od onih “pinkovskih” emisija u stilu veselo, bučno, šareno, kič, ma morbidno, nad kojima se obično u sekundi zgadim i okrenem program. Ovoga puta, nešto mi je zadržalo pažnju – valjda to što je voditelj (onaj nesrećnik sa naočarima i smešnom frizurom) upravo predstavljao lepotice kojima je bio okružen: “Vidite kako su lepe, evo…. (tu sad ide ime), vidite kako je ona lepa, poglejte kako je lepa, pa poglejte nju, zar nisu prelepe?” Iako je scena bila toliko jeziva i izgledala, u najmanju ruku, kao da neki makro hvali svoju novu “radnu snagu”, ispostavilo se da predstavlja voditeljke na televiziji (?!) koja je upravo tada (gle čuda!) imala prvi dan emitovanja. Dakle, stvarno nisam u toku!

Elem, ne znam da li mi je mučnija bila ta scena ili neopisivo loša dikcija voditelja, koji nas je, tako, obavestio da će emisija koju će voditi lepotice na novoj televiziji ići svakog dana od DVANIJST sati. Ipak, najmučnije od svega je saznanje da se televizija zove NARODNA. Znači, televizija naroda, onog naroda koji smo opisivali u prvom delu teksta, onog naroda koji sa fakultetskom diplomom završava na klupama u parku, onog naroda koji obezglavljeno ide ulicama, razmišljajući koje dugove prvo da pokriva od crkavice koju će primiti ovih dana… Takvom narodu pružate šareno ludilo, blještavu scenografiju, šljokičave lepotice, negovana lica i tela, skupa odela i toalete, i sve to u kič pakovanju… I da li narod gleda? Gleda, makar jedan njegov deo – da! Jasno je da je geslo kojim se ove televizije rukovode: “Udri brigu na veselje”, ali mi nikada neće biti jasan taj narod, tačnije, taj deo naroda.

I odjednom, ona dilema kojom sam započela ovo pisanije postaje više nego smešna. Preispitivanje da li se angažujete dovoljno, da li vam je dužnost da pišete o situaciji u kojoj se kao društvo nalazimo, da li je ispravno baviti se zabavnim temama, možda bi imalo svrhu da se nalazimo na nekom drugom mestu. Ali, ovo je Srbija. Ovde je normalno da taj isti narod gleda “narodne” televizije i da, trujući se kič muzikom, kič modom, kič lepotom, kič atmosferom – puni džepove njihovim vlasnicima, čija se pismenost završava na nakaradnom IZGOVARANJU onih pedesetak reči srpskog jezika koje jedino koriste.

17 апр

Umesto uvoda (1)

 

Čitam ovih dana na odličnom sajtu Radija 021 (čiji je urednik moj dragi prijatelj Slobodan Krajnović) tekst o profesorki klavira iz Kuršumlije koja je završila na ulici. Sumorno, zabrinjavajuće, zloslutno, a možda su i od samog teksta potresniji komentari. Pitam se samo zašto je u međuvremenu, od kada sam prvi put pročitala tekst, misteriozno nestao onaj najzloslutniji – da nije isključeno da ćemo se uskoro boriti za klupe u parkovima, s obzirom na situaciju u zemlji…

Kada tako nešto pročitate, ako imate svest a bavite se pisanjem (bilo koje vrste), počnete da se pitate da li se u ovako užasnom vremenu može apstinirati od dnevno-političkih tema i da li treba izbeći ovakvu vrstu društvenog angažmana. Počnete da preispitujete odluku da se vaš sajt, zapravo njegov blog, bavi samo jezičkim i, uslovno rečeno, bezazlenim društvenim temama…

Ipak, prema prvobitnoj zamisli, na ovom sajtu bavićemo se jezičkim temama, pokušajem da što više i što bolje utičemo na popravljanje pismenosti, bavićemo se i temama koje prevazilaze polje jezika a zadiru u kulturu i društveni kontekst. Često ćemo to raditi na način koji je prožet humorom, ali uvek sa dozom blage griže savesti, koju mislimo da treba da poseduju svi koji se previše smeju, onda kada je sve oko nas previše tužno.

Ovu odluku podupire značajna doza našeg gađenja prema politici. Uz svest da na sveukupnu situaciju u zemlji teško možemo uticati kao pojedinci, trudićemo se da svoj uticaj ostvarujemo makar u jednom malom segmentu tog žalosnog stanja – na polju jezičke, ali i svih drugih vidova kulture.

profesorka klavira