život oko nas Archives

27 окт

Фантазмагорична „Будућност Србије“

Министар спољних послова…, министар одбране…, министар финансија…, министар унутрашње и спољне трговине…, министар пољопривреде и шумарства…, министар животне средине…, министар грађевине…, министар рударства и енергетике…, министар државне управе и локалне самоуправе, министар мањинских права и друштвеног дијалога…, министар унутрашњих послова…, министар за европске интеграције…, министар науке и иновација…, министар… министар… министар… – тече позната мелодија гласа Владара неприкосновеног за добро недељно јутро и леп почетак дана послушне плебејске пастве.
И док ми, као одговор на предложени састав нове владе, навиру многе мудре народне изреке (а побеђује она кратка са присвојном заменицом првог лица једнине у два падежа), размишљам… Колико год – и као грађанин, и као новинар, пре свега као мислеће биће – желите да се клоните дневно-политичких тема, јер су ужасно небитне а суштина увек тако жалосно измиче, ово што се управо одиграва на ружичастој телевизији – и те како је инспиративно. Својом надреалношћу призори који се смењују превазилазе терен актуелних дешавања, политике владајуће странке, Србије, политике уопште, и залазе у домен социологије, психологије, психијатрије, филозофије, књижевности и чега све не…

Призор силаска низ степенице кога год здања предложених нових министара и њихове свите, насмејаних, расположених, луксузно одевених, пуних себе и свесних своје „величине“, са тријумфалним изразом на лицу, као илустрација декламовања имена предложених чланова нове владе, деловао је толико импресивно, скупоцено, величанствено, да су они „обични“ људи после тога: кустоси галерија који најављују изложбе, успешни учесници рели-трке, угледни стручњаци, деловали јадно, готово смешно, баш као обични припадници пастве… Ах да, једини ко је могао да парира „сјају“ нових министара – власник ружичасте телевизије лично, у „тријумфалној“ сцени са младом ауторком ултрарекламираног филма, са којом, вероватно случајно – дели исто презиме. (Квалитет филма овде није тема већ наивно веровање гледалаца да се ради само о таленту и да исту прилику имају и други млади аутори).

Све у свему – сцене достојне најславнијих дистопијских романа „1984“ или „Врли нови свет“. А за неупућене: у основи дистопијске визије је утицај друштвеног поретка на слободу појединаца, а манипулација „обичним човеком“ огледа се у злоупотреби медија у сврху политичких кампања, стварања идеалне слике друштва и обликовања мишљења. Најчешће се као дистопијска виде тоталитарна друштва контроле.

А сама ружичаста телевизија – права је парадигма друштва у коме ми живимо: некада синоним забаве за просте народне масе и пласирање кич музике и садржаја, прерасла је у политичку платформу за деловање владајуће странке и високоразвијено медијско средство за обликовање мишљења и манипулацију становништвом.
Најжалосније је што су поменуте сцене одраз савременог (и будућег) доба у коме сав талог може испливати на површину, у коме владају интерес, неморал; полтронство је на цени, а праве људске вредности имају све мању, готово неприметну улогу.

Одавно је велики Достојевски рекао да „власт добије само онај ко се усуди да се сагне и да је узме“, но, требало је да сачека ово ново доба – шта ли би тек на то имао да нам каже…

28 јул

VESPA VRAĆA U VREME BIVŠE JUGE

Tihomir Horvat iz Zagreba, Željko Čabarkapa iz Pljevlje i Plamenko Kovačević iz Banjaluke ćaskaju u poznatom niškom kafiću a oko njih, pored domaćina, još mnogo zaljubljenika u kult simpatičnog dvotoškaša – iz čitave bivše Jugoslavije ali i Grčke, Italije, Rumunije i drugih zemalja. Nikada se, kažu, ne bi sreli niti ostvarili prijateljstvo – da nije vespe. Skup u Nišu koji ovde već nekoliko godina dovodi brojne vlasnike vespi, od starih i raritetnih do onih najnovijih, koje čuvaju dobro prepoznatljiv dizajn, članove klubova iz mnogih gradova Srbije i inostranstva, ovoga puta protekao je u slavljeničkoj atmosferi. Na III Saveznom skupu, ovoga puta održanom u Nišu, obeležen je lep jubilej – desetogodišnjica postojanja Vespa kluba „Naissus“ i već kultnog kafea.

Bilo je za to vreme skupova, humanitarnih akcija, zanimljivih izložbi, učešća na manifestaciji „Vespom kroz carske gradove“, a sve to pod motom „Bezbedno sa stilom“.

Vespaši koji su baš u tom duhu pristigli – uglavnom na svojim dobrim starim dvotočkašima (starim i u bukvalnom smislu, jer neke vespe datiraju još iz sedamdesetih i osamdesetih!) sa raznih destinacija, inače uvek raspoloženi za ovakva zbivanja, delili su sa domaćinima praznično i slavljeničko raspoloženje.

-Ovaj skup se, slično kao i onaj u Banjaluci, ne propušta. „Kupili“ su nas gostoprimstvom, srdačnošću, spontanošću – a to je sve ono što čini druženje vezano za vespu, ističe Željko Čabarkapa.

Inače, mnogi od učesnika skupa imaju i više vespi, baš kao i Čabarkapa, koji u šali reče da u njegovom mestu u Crnoj Gori od 16000 stanovnika postoje samo četiri vespe – i sve četiri su njegove! Tako nema ni klubova, jer vespa, jednostavno, „ne korespondira sa crnogorskim mentalitetom“, zbog malih gabarita – tamo se „i na kafu ide sa najmanje 1200 kubika i kompletnom opremom“. Vespe, i ako se voze, uglavnom na primorju, služe kao prevozno sredstvo, dok je za ovog kustosa Galerije u gradu na severu Crne Gore to pravo zadovoljstvo. Svuda, kako kaže, putuje vespom, a lični rekord mu je 998 kilometara pređenih u jednom danu!

I njegov prijatelj Horvat ne propušta ovakve skupove i ima više vespi, a prvu je, kako ponosno reče, kupio još 1978, kao osamnaestogodišnjak.

Nije ni čudo što su oni koji voze ovaj motor pravi zaljubljenici, gotovo fanatici u pogledu „ose“ u svetu motocikala. To nije običan motor, već simbol jedne posebne kulture i čitave epohe. Daleke 1946. godine prva vespa je napravljena od avionskih delova, jer je izašla iz fabrike aviona. Dizajneri kompanije „Pjađo“ želeli su da naprave novi, funkcionalan model motora i tako je nastala popularna vespa, nazvana po italijanskoj reči za osu, jer je vlasnika kompanije – Enrika Pjađa, kada je u aprilu te posleratne godine registrovao model Koradina D Askanija, zvuk njenog motora podsetio na zvuk leta ose. Pojava vespe bila je temelj čitavom nizu kulturoloških promena. Ostavila je neizbrisiv trag u modi, na filmu, u muzici, a za manje od deset godina je doslovno osvojila svet…

Na desetogodišnju priču o postojanju niškog Vespa kluba, ali i fenomen i istorijat vespe kao večitog simbola, podsetila je zanimljiva izložba, na kakve su Nišlije već navikle svoje goste, a za dizajn se i ovoga puta pobrinuo Slavoljub Stanković, likovni grafičar i profesor i jedan od osnivača Kluba. U skladu sa nazivom, bila je to svojevrsna šetnja „vespom kroz vreme“. Uz dvadesetak panoa sa fotografijama – od onih iz nekih davnih vremena, kada su prve vespe stigle u Srbiju, do onih koje beleže lepe trenutke akcija Kluba u protekloj deceniji, priču je upotpunio svojevrsni pozorišni dekor: starinska garažna vrata, klupa iz nekog starog vremena i dve isto tako vremešne vespice jarkih boja – plava i žuta…

A Nišlije će dobro pamtiti, sve do sledeće prilike – lepe prizore čak dve stotine vespi koje krstare gradom, italijanskog para na motoru zajedno sa psom, mnogo simpatičnih likova poput Velšanina Pola koji govori na srpskom jer je sada Banjalučanin, ili Amerikanca Reja koji je doputovao čak iz San Franciska, ali i registracija iz gradova čitave bivše Juge na jednom mestu, što se ne viđa tako često…

Na svoju sledeću priliku vespaši neće dugo čekati: sudeći po rečima predstavnika banjalučkog kluba – Plamenka Kovačevića, biće to u Republici Srpskoj, na tamošnjem popularnom skupu, vezanom za rafting na Vrbasu, već drugog vikenda u avgustu.

18 сеп

Да ли је и сликарев живот, супротно званичним подацима – „однела корона“?

Мој пријатељ академски сликар – графичар читао је сву штампу (и уопште, био је не само врсни графичар, већ и један од најначитанијих људи које сам упознала) и редовно ме је звао да ме обавести да се појавила нека занимљива књига, да је у културном додатку неког листа изашао текст о језику или нови интервју нашег заједничког пријатеља – уваженог стручњака и борца за очување српског језика и писма. Жао ми је, а сада поготову, што сам готово сваки разговор завршавала “на силу“ јер сам увек између две обавезе или бриге док је он, како сам га у себи прекоревала, докони безбрижни пензионер „и лако је њему да чита и да ме кроз шалу критикује како сам расејана…“

И да, било је чудно што већ две године готово да није ишао у атеље, у своју оазу, али можда ми та помисао и није потпуно долазила до свести.

Нисмо се ни видели још од почетка владавине вируса короне… А глас му је звучао уморно и као да му уопште није добро, иако се ниједном није пожалио. Нажалост, имао је више од 65 година, те је поделио судбину свих људи његове доби у Србији који су прошле године скоро два месеца били у кућном притвору ”за њихово добро”. Тада би се и пожалио, али ипак некако помирено са судбином, а сећам се да му је вакцина тешко пала и да је, због реакције, било какве изласке и планове одлагао за касније, после ревакцинације и када се стабилизује.

И ево, вест коју сам јуче сазнала само ми је пробудила свест о томе да му заиста није било добро, као и да ме више никада неће позвати да ме обавести о некој новој књизи или тексту коју ми је сачувао… Иако нисам сазнала узрок његове смрти – а није јављено да је то био вирус корона, одмах ми је кроз главу прошло: ”Још једна жртва короне!” Наравно, не вируса, него читаве помпе која се око тога створила а поготову лоших политичких или одлука струке – како год то да назовемо – које су драстично угрозиле здравље пре свега старијих људи и ускратиле им основно право на лечење.

Но, сетих се и млађег пријатеља који је изненада отишао ове године, након тога што се годинама дисциплиновано и успешно носио са својом хроничном болешћу… И није га покосио вирус, преболео га је прошле године, међу првима, не нарочито драстично. Не упуштајући се у дискутабилност одлука о вакцинисању људи који имају проблеме са срцем, у сваком случају могу да закључим да је и њега, баш као и сликара, покосило доба короне и то што им је ускраћено право да се нормално лече. Готово је неподношљива помисао на могућност да би они, као и још ко зна колико људи, још поживели да није завладао фамозни вирус.

Заиста, много је људи које знам умрло у време короне, али већина њих нису жртве вируса короне већ баука званог ”корона”.

Посвећено Миодрагу Даји Анђелковићу (1945-2021), академском сликару – графичару

23 јан

Језик вапи: сачувајмо лепе српске речи!

Недавно ме је колегиница пријатно изненадила молбом да одговорим на нека језичка питања – за њен сајт (Мегафон). Лепо је када се људи, било како, баве овим темама. Ево тема и мог виђења.

Људи су некада комуницирали сликама. Данас, услед експанзије интернета и друштвених мрежа, поруке које се шаљу садрже све више слика, тзв. емотикона… Да ли постоји реална опасност да на овај начин осиромашимо језик и комуникацију? Како то утиче на омладину која је писану реч заменила сликама? Да ли је ово велики проблем и да ли видиш неко решење? Зашто је важно да негујемо наш језик – за човека, друштво, културу?

С једне стране, експанзијом коришћења интернета и друштвених мрежа, угрожена је реална комуникација међу људима уопште, јер ми овде говоримо о виртуелној комуникацији, без обзира на то колико су у њој заступљене слике, а колико језик. С друге стране, када погледамо саму ту комуникацију на интернету, и уопште, данашњу писану комуникацију, укључујући поруке које се шаљу телефоном, па и електронску пошту, по мени је још већи проблем од употребе слика – то драстично сиромашење језика. Притом мислим на невероватно мали број речи који је у оптицају. Било би занимљиво утврдити на неки начин који се процент речи, у нашем случају – српског језика, користи уопште у свакодневној комуникацији у односу на неки претпостављени укупан број речи у нашем језику. Убеђена сам да би то био запањујуће мали проценат.

Жалосно је што млађе генерације нису чуле ни неке уобичајене српске речи које уопште не спадају у архаизме, али које данас, мање или више, користе само образовани и начитани људи, и то у одређеним круговима и само у одређеним приликама. Изгледа као да се живот уопште до крајње мере упростио, наше потребе, интересовања, вредности којима тежимо, а самим тим упрошћава се и језик којим се све то изражава. Књиге се, нажалост, све мање читају, људи све мање раде на свом духовном усавршавању, а млади људи имају потпуно погрешне узоре, па их ништа не упућује на потребу за читањем, а самим тим и богаћењем речника. Иако не спадам у оне који би „протерали“ све стране речи из српског језика, бојим се да ће све више лепих српских речи одлазити у заборав. У том смислу, нећемо више ни говорити о сиромашењу, него о одумирању српског језика.

Када је реч о емотиконима, то је посебан феномен који се више може негирати, и мислим да, ако се умерено примењује, има неку своју функцију у савременој комуникацији, те не гледам на то као нешто искључиво негативно. О томе колико су ове сличице већ дубоко уврежене говори драстичан пример који се ових дана могао чути у медијима – како је нека енглеска фирма расписала конкурс за преводиоца емотикона! Моје мишљење је да ни са чим не треба претеривати, па ни са емотиконима, а да је српски језик, нажалост, много угроженији другим околностима о којима смо причали, него понеким емотиконом који, нарочито младим људима, послужи да се илуструје осећање или расположење.

Решење би могло да буде промена програма у настави српског језика, већ од нижих разреда основне школе. и прилагођавање списка лектире данашњим генерацијама, са циљем да им се приближи читање, а не да их, као што је сада случај, од тога још више одвраћамо. О језику и начину на који се саопштавају неки садржаји треба водити рачуна и при писању градива из других предмета. Једини начин да млађе генерације обогате свој речник, а самим тим и да се спречи одумирање српског, јесте читање и усвајање лепог језика кроз боље презентоване садржаје у свим другим медијима. Нажалост, на телевизији се са исквареним језиком деца суочавају још у (обично лоше преведеним) цртаним филмовима!

15 јан

NE BE NE!

„Kada govorim, a naročito kada se naljutim, svako može da vidi odakle sam… Ima neke ljupkosti u tim jezičkim nepravilnostima južnosrbijanskog govora. Nemate pojma kako je lepo kada se na pravom mestu upotrebi rečca „bre“. Ovo je rekao Branko Miljković u intervjuu objavljenom u jednom od tomova Sabranih dela pesnika (Urednik.rs sa ponosom učestvuje u ponovnom njihovom objavljivanju posle više od četiri decenije). Imao je pravo. Pitamo se, međutim, šta bi rekao na redove koji slede.

Kada se, kao pripadnica ženskog pola, nađete u jednoj velikoj prodavnici u tržnom centru, makar i samo u prolazu, velika je šansa da sa nekoliko komada garderobe završite u jednoj od brojnih i komfornih kabina. Ali, ne dešava se često da izađete tako zbunjeni i „puni utisaka“ kao potpisnica ovih redova negde pred kraj prošlog leta… Dakle, isprobavate tih nekoliko krpica u brzini, jer vas čekaju druge obaveze, a iz susedne kabine dopire glasno: „Ne be ne!“… Oslušnete, reklo bi se da je to srpski, ali nekako čudan… I eto nje opet, samo za nijansu glasnije: „Ne be ne!“ Ponovilo se još jednom isto to – valjda u telefonskom razgovoru – i ni reči više! Izađete iz kabine, ne znate ni šta ste probali, i sve pitajući se: šta to bi? Da kojim slučajem niste iz Niša, verovatno ne biste ni identifikovali jezik; ovako, ličilo je na upotrebu rečce iz prvog dela teksta – „Ne, bre, ne!“, ali opet… i dalje se pitate: Da li se naljutila, da li je citirala, ili je neka šifra…?

Nekad je teško razumeti i ako ste iz Niša…

13 мај

Pare su đavo, od njih se razbolim!

*U POSETI NEOBIČNOM PIROĆANCU KOJI ŽIVI NA DRVETU

Meštanima Pirota odavno je poznat njihov sugrađanin Panta, koga su, ne bez razloga, nazvali čudakom. Otkako je nedavno dospeo u medije, priču o Panti čuli su u čitavoj Srbiji, pa i van granica zemlje. Od atrakcije, što svakako jeste njegova kućica sagrađena na drvetu, mala je granica da to pređe u ruglo, smatraju mnogi Piroćanci. Neki su čak pokušavali i da unište njegov neobični dom. Ipak, Panta nije ozlojeđen ni na koga, živi svoj život na drvetu, sa koga mu svet izgleda nekako bolje.

-Imam šestoro dece od žena sa kojima sam živeo. Ipak, više volim da živim sam; nije brak za mene, to je velika obaveza i uvek moraš da se prilagođavaš nekome, priča Panta Petrović. –Ja hoću da provedem život na seoski način, ekološki, prirodno, bez televizora, šporeta, bez struje… Iako imam kuću i nedaleko u naselju, živim ovde, na drvetu, a još jedan moj raj gde provodim vreme je pećina, nedaleko odavde, na Staroj planini.

Panta je i rođen na Staroj planini; većina familije mu živi kod Kalne, a preci su mu radili u rudniku uranijuma… Deda i pradeda su mu, kaže, bili koritari, pa je i on je naučio taj zanat, a ima korita stara i po 200-250 godina. Savladao je i kovački zanat, a zna da radi još mnogo toga, pa su ga prozvali „Paki – bata sa sto zanata“.

-Bavim se i muzikom, sastavio sam i neke pesme i sa prijateljima sviram po slavama, nekada i u manastirima. Sviramo stare instrumente – tupan koji sam sam pravio, okarina, gajde… Učestvovao sam u 18 emisija, čak i u filmu „Ivkova slava“, a rekli su mi da sve prirodno odglumim, a ne veštački. To je sve prirodno i urođeno, ponosno kaže Panta.

Ipak, i pored „sto zanata“, živi izuzetno skromno, nije mu strano ni da se hrani u narodnoj kuhinji, a za svoju malu farmu, smeštenu u “dvorištu“ kućice na drvetu, koju čine kokoške, koze, mačke, čak i divlja svinja, hranu nalazi gde stigne.

-Pare ne volim; para je đavo i sve dok sam imao pare bio sam bolestan. Kada sam napravio četiri mosta preko reke, ovde u blizini, tek tada sam ozdravio!

Inače, Pantina kuća na drvetu nalazi se na obodu grada, pored same reke, u delu koji je vrlo prometan budući da je pored buvljaka. Više puta su ga i napadali, pokušali čak i da preseku drvo, ali on se uopšte ne plaši. Uživa u društvu životinja, ima sve što mu je potrebno, koristi staro posuđe i ponekad pripremi nešto, a nekad mu u tome pomažu prijateljice. Kada se napije, ima originalni način trežnjenja: legne u korito koje visi sa drveta, a njegova prijateljica Ruma je zadužena za pesmu „Ustaj, Paki“ i kafu koju mu dotura preko posebnog „mehanizma“ od štapa, konopca i korpe – još jednog njegovog izuma.

Mnogi bi rekli – čudan život, posebno za nekoga ko je dvadesetak godina proveo u Francuskoj , radeći na brodu. Bio je, kaže, mašinista, radio na održavanju broda, ali i pomagao u kujni. Taj deo njegovog života se završio negde devedesetih godina, kada se vratio ovde i rešio da živi posebnim životom. Od svega je ostala vrlo skromna penzija, ali ne žali se, jer mu je davno Bog u snu rekao: „Ako pare ostanu kod tebe, đavo ti je u gostima!“

Medije sa ponosom dočekuje i gosti u svom domu, ne propustivši nikada priliku ni da pokaže „etno sobu“, u kući u obližnjem naselju, gde čuva svoje raritete. Pokazaće vam neizostavno rabadžijska kola, za koja su mu nudili nov auto (?) i čeze „od Mitu Gagu“ (koji je, kaže, osnovao „Tigar“), stare preko 200 godina. I baš nekako u vreme naše posete, očekivao je i goste iz produkcije jednog rialiti šoua, pa je i čitava kuća i okućnica bila u znaku toga. Još jedan paradoks ovog čoveka : izabrao samotnjački život, a i te kako uživa u medijskoj pažnji. I baš to je – Panta „čudak“ iz Pirota.

Foto: Saša Đorđević

26 мар

Кад ја пођем Капоровим сокаком…

На једној од идиличних вожњи бициклом од моје куће на нишком брду до оближњег села, спазих таблу са натписом: „Улица Десанке Максимовић“. „Ко би рекао да је баш овде улица Десанке Максимовић?“, прође ми кроз главу тренутна мисао, којом се можда више и не бих бавила, да убрзо затим не спознах како и чувена глумица Жанка Стокић баш на овом „потезу“ има своју улицу… Но, добро, пре би се рекло уличицу, сокачић… Већ после стотинак, највише двеста метара, сачека ме скретање са главног пута, сокак који води до неколицине кућа и поносно носи име… питате се чије? Миодрага Петровића Чкаље! И ако сам се, сада већ поприлично заинтересована за ову ствар, запитала да ли је можда још неки српски уметник своју „улицу“ добио баш на овом сеоском путу, одговор није требало дуго чекати. Преда мном – стуб са таблом „Улица Моме Капора“. Да, и наш познати књижевник и сликар баш овде има своју, условно речено – улицу. Али, као сликар није „усамљен“… Само стотинак метара даље, са главног пута издваја се прилаз до неколико кућа, можда викендица, који носи име чувеног Паје Јовановића.

Ах, да, ни Милић од Мачве није заборављен при именовању сокака на овом путу. Ту негде, сместили су се и сокаци који су у неком тренутку названи именима Драгана Лукића и Милорада Павића. О да, сокачић са именом Стевана Раичевића у први мах је био сакривен од погледа бициклисте на низбрдици… А ако сте мислили да је изостављен великан какав је Меша Селимовић, варате се! И овај писац добио је своју улицу на, могло би се рећи „ударном“ месту на путу од Ниша до оближњег села… треба ли рећи ког, или да оставимо то као малу енигму…?

Да се разумемо, немам ја ништа против сеоских путева, природе, села, предела удаљених од градске вреве и цивилизације; уосталом, зашто бих се тако често налазила овде? Баш напротив, верни сам поклоник свега набројаног, а поготову овог пута и села које је моје одредиште приликом честих вожњи бициклом, моја оаза мира и лепоте. Ипак, после једне овакве спознаје, запитате се да ли у граду Нишу уопште има улица са именима уметника, или су све смештене баш овде. Запитате се каква је то чудна тенденција: да ли је неко дошао на идеју да овим истакнутим људима (а верујте да их има још, рецимо, фрулаш Сава Јеремић, па Доситеј Васић, некадашњи нишки епископ…) негде у Нишу додели улице, али су оне у граду већ биле „заузете“ именима, у великом броју случајева – мање значајних људи…? Можда је одговор делом и у ономе што ми је дошапнуо један станар Павићеве улице (након што је спазио да је камера телефона усмерена према његовој капији, на којој се, јел’те, налази табла са називом улице). Овај део иначе велике улице која иде према граду а са друге стране излази на поменути сеоски пут, недавно је, каже, преименован у улицу Милорада Павића, и то на захтев станара?!

Све у свему, на овај текст гледајте више као на запис једног бициклисте него новинарско истраживање… И што се мене лично тиче, кад боље размислим, можда ме овај крај због тога и привлачи. Сеоски сокаци или не, ипак је ово један уметнички амбијент!

23 феб

Usred Srbije – zemlja Dembelija!

Bila sam spremna da branim prosvetare: da, plate su im male, kao i ogromnoj većini građana Srbije i nije problem što oni štrajkuju, vec sto ne štrajkuju svi ostali. Bila sam spremna sve do juče… A onda, čujete tako neku crticu iz svakodnevnog života u niškim školama i zapitate se, po milioniti put: da li smo mi, Srbi, normalni??

U jednoj niškoj osnovnoj školi (i to od onih na glasu, da znate) neka dečica su ovih dana svratila u školsku biblioteku da zatraže potvrde za besplatni prevoz. Bibliotekarka im je, dozlaboga besna što je morala da prihvati posao koji „nije njen“(?!), na jedvite jade dala potvrde, na kojima je trebalo samo da ubaci dva-tri podatka. Naravno, pritom je iskalila sav svoj bes na njima. „Mogu li da uzmem potvrdu i za brata?“, pita učenica. „Ne može!“, besno odgovara bibliotekarka, iako bi, po nekoj logici, tako sebi olakšala posao…

Da li je to način na koji se razgovara sa učenicima škole u kojoj radiš? Da li je to način na koji kulturan i civilizovan covek (a očekujemo da takvi rade u prosveti) razgovara sa bilo kim, makar to bila i deca, koja su se, pritom, najljubaznije obratila? I gde uopšte živi bibliotekarka, pa i njene kolege sa kojima je trebalo da podeli ovaj posao – čiji god da je? Da li u istoj onoj zemlji u kojoj bi na desetine hiljada pametnih i sposobnih ljudi sve dalo za posao u prosveti?… Ili, možda, u zemlji Dembeliji, u kojoj bibliotekar u školskoj biblioteci, zaboga, ima svoj posao – da lagano provodi svoj radni dan u meditaciji, koju povremeno prekine pokoji učenik, došavši po neku knjigu.

Slična pitanja nam se često nameću u kontaktu sa zaposlenima u čuvenom „državnom sektoru“ , koji kao da usred Srbije imaju neku svoju oazu zvanu Dembelija, u koju uopšte ne dopiru informacije o krizi, nezaposlenosti, privatizaciji, malim platama i sličnim stvarima. Jedino tako mozemo objasniti njihove jadikovke kako im je firma, recimo, iz samog centra prebacena u neku „nedodjiju“ na Paliluli, pa sad treba i da pešače ili možda ( a ima i toga, verujte!) kako je direktor zaveo „strogu disciplinu“ pa sada moraju malo češće da se pojavljuju na poslu…

Ipak, kada u Srbiji živite više od 3-4 decenije, valjda se više treba začuditi sebi što vas i dalje čudi neki nedostatak logike…

06 јун

Zašto je dobra “Moja kuhinja“?

Dobro je kad se kuvanje predstavlja kao kreativna aktivnost, na momente i kao umetnost; dobro je videti da se može dobro kuvati i ako ste lepi, zgodni i moderni; dobro je kada se promoviše bogatstvo različitih kuhinja, kao deo različitih kultura. Sve je to mnogo dobro, naročito kada šou „Moja kuhinja – moja pravila“ gleda milionski auditorijum – u Srbiji!

U našoj zemlji, nažalost, i dalje je većini ljudi sinonim za kuvanje debela žena, naročito ako je sa sela; i dalje se u 80 odsto porodica ishrana zasniva ne nekih desetak jela i nešto više namirnica, izuzimajući decu, čiji je izbor drastično sužen, a vrhunskim specijalitetom se smatraju – pljeskavica i ćevapi (?!).

Neki će reći da je to što se sprema u ovoj emisiji previše skupo ili da se sastojci ne mogu nabaviti. Prvi argument prihvatamo, dok drugi baš i ne stoji, jer se poslednjih godina zaista gotovo sve može naći u ovdašnjim trgovinama. Mnogima u Srbiji standard zaista ne dozvoljava obogaćivanje jelovnika jelima od morskih plodova ili skupog voća i povrća i nije dobro što nam je snažan utisak dok gledamo šou da je pomalo izmešten iz ove sredine.

Ipak, smatramo da je od neprocenjivog značaja to „pomeranje“ svesti i širenje vidika. Jer, mnogo je u Srbiji onih koji imaju para da sebi priušte bogatiju kuhinju, ali se nisu odmakli od sarmi i roštilja, a u najgoroj varijanti, kada otputuju u druge zemlje, i tamo traže hranu što više nalik srpskoj! To, međutim, nije čudno kada se zna da ovde živi čitav jedan imućniji sloj (bolje reći – soj) kome je glavni utisak sa putovanja broj zvezdica hotela…

Zato, bravo za šou „Moja kuhinja“! Nije li dražesno kada svim ovdašnjim savremenim ženama koje misle da je „in“ reći da te ne zanima kuvanje, jer ne uživaš u hrani (kao da se kuva samo za sebe!), „kontru udaraju“ mlade i lepe Beograđanke Ana i Anja, ekstravagantne umetnice Bojana i Marija, ili šarmantne Piroćanke Dušica i Dragana…

Da li smo čuli neku jezičku grešku? Da, bilo ih je, i to mnogo. Izgovarali su ih i učesnici, i sudije, ne samo Njegoš Kaličanin, koji živi u Belgiji i često je prozivan zbog svog lošeg srpskog. Iako smo uglavnom lako opraštali greške, koje su ovde u drugom planu, ponekad smo dobijali želju da, pogotovu Njegošu, održimo neki čas srpskog :).

25 апр

Umesto uvoda (2) ili: Paradoks zvani Srbija!

Šetajući televizijskim kanalima (i to baš onog dana kada je nastao prvi deo ovog teksta), nabasah na jednu od onih “pinkovskih” emisija u stilu veselo, bučno, šareno, kič, ma morbidno, nad kojima se obično u sekundi zgadim i okrenem program. Ovoga puta, nešto mi je zadržalo pažnju – valjda to što je voditelj (onaj nesrećnik sa naočarima i smešnom frizurom) upravo predstavljao lepotice kojima je bio okružen: “Vidite kako su lepe, evo…. (tu sad ide ime), vidite kako je ona lepa, poglejte kako je lepa, pa poglejte nju, zar nisu prelepe?” Iako je scena bila toliko jeziva i izgledala, u najmanju ruku, kao da neki makro hvali svoju novu “radnu snagu”, ispostavilo se da predstavlja voditeljke na televiziji (?!) koja je upravo tada (gle čuda!) imala prvi dan emitovanja. Dakle, stvarno nisam u toku!

Elem, ne znam da li mi je mučnija bila ta scena ili neopisivo loša dikcija voditelja, koji nas je, tako, obavestio da će emisija koju će voditi lepotice na novoj televiziji ići svakog dana od DVANIJST sati. Ipak, najmučnije od svega je saznanje da se televizija zove NARODNA. Znači, televizija naroda, onog naroda koji smo opisivali u prvom delu teksta, onog naroda koji sa fakultetskom diplomom završava na klupama u parku, onog naroda koji obezglavljeno ide ulicama, razmišljajući koje dugove prvo da pokriva od crkavice koju će primiti ovih dana… Takvom narodu pružate šareno ludilo, blještavu scenografiju, šljokičave lepotice, negovana lica i tela, skupa odela i toalete, i sve to u kič pakovanju… I da li narod gleda? Gleda, makar jedan njegov deo – da! Jasno je da je geslo kojim se ove televizije rukovode: “Udri brigu na veselje”, ali mi nikada neće biti jasan taj narod, tačnije, taj deo naroda.

I odjednom, ona dilema kojom sam započela ovo pisanije postaje više nego smešna. Preispitivanje da li se angažujete dovoljno, da li vam je dužnost da pišete o situaciji u kojoj se kao društvo nalazimo, da li je ispravno baviti se zabavnim temama, možda bi imalo svrhu da se nalazimo na nekom drugom mestu. Ali, ovo je Srbija. Ovde je normalno da taj isti narod gleda “narodne” televizije i da, trujući se kič muzikom, kič modom, kič lepotom, kič atmosferom – puni džepove njihovim vlasnicima, čija se pismenost završava na nakaradnom IZGOVARANJU onih pedesetak reči srpskog jezika koje jedino koriste.