02 јун

БАЉШÓИ а не БÓЉШОЈ

 

или

Благо онима који руски знају боље од Руса

 

БÓЉШОЈ  театар,  БÓЉШОЈ  театар,  БÓЉШОЈ  театар –  то смо чули најмање петнаест пута у року од 5-6 минута, колико је трајао прилог на РТС-у, снимљен усред Москве. Толико пута као да нас је чекићем по глави ударала ова накарадно изговорена реч, све нас који смо икада учили руски језик, али, верујемо, и све оне са довољним нивоом опште културе да су некада чули за – у српској транскрипцији – БАЉШÓИ театар. Новинарка РТС- а руски очигледно није учила, али, и ако никада раније није чула за БАЉШÓИ театар, током снимања прилога о њему – у Москви, морала је изговор ове речи чути много пута. Ипак, иако се реч БОЛЬШОЙ (са значењем ВЕЛИКИ) изговара са А уместо О на првом слогу,  са акцентом на другом О и са гласом на крају који је нешто између И и Ј, њој се очито више допада ова помало  „београђанска“ верзија. Акценат је, просто, преместила на први слог и тако добила О (да иронија буде већа, у руском језику се заиста акцентовано О  изговара као О, а неакцентовано као А) а последњи глас претворила је у тврдо Ј и тако по свом нахођењу „поправила“ вековни изговор имена једног од најпознатијих театара на свету, који је, уосталом, и био разлог њеног одласка у Москву и – тема прилога!

Тешко је дати наслов оваквом тексту, тешко га је завршити… неке ствари су, једноставно,  превише депресивне :-(.

Лошој транскрипцији свуда на интернету не можемо да замеримо - проблем је кад неко не жели да слуша изговор!

Лошој транскрипцији свуда на интернету не можемо много да замеримо – проблем је кад неко не жели да слуша изговор!

23 јан

Jezik vapi: sačuvajmo lepe srpske reči!  

 

Nedavno me je koleginica prijatno iznenadila molbom da odgovorim na neka jezička pitanja – za njen sajt (Megafon).  Lepo je kada se ljudi, bilo kako, bave ovim temama. Evo tema i mog viđenja.

 

Ljudi su nekada komunicirali slikama. Danas, usled ekspanzije interneta i društvenih mreža, poruke koje se šalju sadrže sve više slika, tzv. emotikona… Da li postoji realna opasnost da na ovaj način osiromašimo jezik i komunikaciju? Kako  to utiče na omladinu  koja je pisanu reč zamenila slikama? Da li je ovo veliki problem i da li vidiš neko rešenje? Zašto je važno da negujemo naš jezik  – za čoveka, društvo, kulturu?

 

                S jedne strane, ekspanzijom korišćenja interneta i društvenih mreža, ugrožena je realna komunikacija među ljudima uopšte, jer mi ovde govorimo o virtuelnoj komunikaciji, bez obzira na to koliko su u njoj zastupljene slike, a koliko jezik. S druge strane, kada pogledamo samu tu komunikaciju na internetu, i uopšte, današnju pisanu komunikaciju, uključujući poruke koje se šalju telefonom, pa i elektronsku poštu, po meni je još veći problem od upotrebe  slika – to drastično siromašenje  jezika. Pritom mislim na neverovatno mali broj reči koji je u opticaju. Bilo bi zanimljivo utvrditi na neki način koji se procent reči, u našem slučaju – srpskog jezika, koristi uopšte u svakodnevnoj komunikaciji u odnosu na neki pretpostavljeni ukupan broj reči u našem jeziku. Ubeđena sam da bi to bio zapanjujuće mali procenat.

                Žalosno je što mlađe generacije nisu čule ni neke uobičajene srpske reči koje uopšte ne spadaju  u arhaizme, ali koje danas, manje ili više, koriste samo obrazovani i načitani ljudi, i to u određenim krugovima i samo u određenim prilikama. Izgleda kao da se život uopšte do krajnje mere uprostio, naše potrebe, interesovanja, vrednosti  kojima težimo, a samim tim uprošćava se i jezik kojim se sve to izražava.  Knjige se, nažalost, sve manje čitaju, ljudi sve manje rade na svom duhovnom usavršavanju, a mladi ljudi imaju potpuno pogrešne uzore, pa ih ništa ne upućuje na potrebu za čitanjem, a samim tim i bogaćenjem rečnika. Iako ne spadam u one koji bi „proterali“ sve strane reči iz srpskog jezika, bojim se da će sve više lepih srpskih reči odlaziti u zaborav. U tom smislu, nećemo više ni govoriti o siromašenju, nego o odumiranju srpskog jezika.  

original-emotikoni1

                 Kada je reč o emotikonima, to je poseban fenomen koji se više može negirati, i mislim da, ako se umereno primenjuje, ima neku svoju funkciju u savremenoj komunikaciji, te ne gledam na to kao nešto isključivo negativno. O tome koliko su ove sličice već duboko uvrežene govori drastičan primer koji se ovih dana mogao čuti u medijima – kako je neka engleska firma raspisala konkurs za prevodioca emotikona! Moje mišljenje je da ni sa čim ne treba preterivati, pa ni sa emotikonima, a da  je srpski jezik, nažalost, mnogo ugroženiji drugim okolnostima o kojima smo pričali, nego ponekim emotikonom koji, naročito mladim ljudima, posluži da se ilustruje osećanje ili raspoloženje.

                Rešenje bi moglo da bude promena programa u nastavi srpskog jezika, već od nižih razreda osnovne škole. i prilagođavanje spiska lektire današnjim generacijama, sa ciljem da im se približi čitanje, a ne da ih, kao što je sada slučaj, od toga još više odvraćamo. O jeziku i načinu na koji se saopštavaju neki sadržaji treba voditi računa i pri pisanju gradiva iz drugih predmeta.  Jedini način da mlađe generacije obogate svoj rečnik, a samim tim i da se spreči odumiranje srpskog, jeste čitanje i usvajanje lepog jezika kroz bolje prezentovane sadržaje u svim drugim medijima. Nažalost, na televiziji se sa iskvarenim jezikom deca suočavaju još u (obično loše prevedenim) crtanim filmovima!

13 мај

Pare su đavo, od njih se razbolim!

 

*U POSETI NEOBIČNOM PIROĆANCU KOJI ŽIVI NA DRVETU

 

panta3

 

Meštanima Pirota odavno je poznat njihov sugrađanin Panta, koga su, ne bez razloga, nazvali čudakom. Otkako je nedavno dospeo u medije, priču o Panti čuli su u čitavoj Srbiji, pa i van granica zemlje. Od atrakcije, što svakako jeste njegova kućica sagrađena na drvetu, mala je granica da to pređe u ruglo, smatraju mnogi Piroćanci. Neki su čak pokušavali i da unište njegov neobični dom. Ipak, Panta nije ozlojeđen ni na koga, živi svoj život na drvetu, sa koga mu svet izgleda nekako bolje.

-Imam šestoro dece od žena sa kojima sam živeo. Ipak, više volim da živim sam; nije brak za mene, to je velika obaveza i uvek moraš da se prilagođavaš nekome, priča Panta Petrović. –Ja hoću da provedem život na seoski način, ekološki, prirodno, bez televizora, šporeta, bez struje…  Iako imam kuću i nedaleko u naselju, živim ovde, na drvetu, a još jedan moj raj gde provodim vreme je pećina, nedaleko odavde, na Staroj planini.

Panta je i rođen na Staroj planini; većina familije mu živi kod Kalne, a preci su mu radili u rudniku uranijuma… Deda i pradeda su mu, kaže, bili koritari, pa je i on je naučio taj zanat, a ima korita stara i po 200-250 godina. Savladao je i kovački zanat, a zna da radi još mnogo toga, pa su ga prozvali „Paki – bata sa sto zanata“.

-Bavim se i muzikom, sastavio sam i neke pesme i sa prijateljima sviram po slavama, nekada i u manastirima. Sviramo stare instrumente – tupan koji sam sam pravio, okarina, gajde… Učestvovao sam u 18 emisija, čak i u filmu „Ivkova slava“, a rekli su mi da sve prirodno odglumim, a ne veštački. To je sve prirodno i urođeno, ponosno kaže Panta.

Ipak, i pored „sto zanata“, živi izuzetno skromno, nije mu strano ni da se hrani u narodnoj kuhinji, a za svoju malu farmu, smeštenu u “dvorištu“ kućice na drvetu, koju čine kokoške, koze, mačke, čak i divlja svinja, hranu nalazi gde stigne.

panta2

 

-Pare ne volim; para je đavo i sve dok sam imao pare bio sam bolestan. Kada sam napravio četiri mosta preko reke, ovde u blizini, tek tada sam ozdravio!

Inače, Pantina kuća na drvetu  nalazi se na obodu grada, pored same reke, u delu koji je vrlo prometan budući da je  pored buvljaka. Više puta su ga i napadali, pokušali čak i da preseku drvo, ali on se uopšte ne plaši. Uživa u društvu životinja, ima sve što mu je potrebno, koristi staro posuđe i ponekad pripremi nešto, a nekad mu u tome pomažu prijateljice. Kada se napije, ima originalni način trežnjenja: legne u korito koje visi sa drveta, a njegova prijateljica Ruma je zadužena za pesmu „Ustaj, Paki“ i kafu koju mu dotura preko posebnog „mehanizma“ od štapa, konopca i korpe – još jednog njegovog izuma.

hepina 3

 

Mnogi bi rekli – čudan život, posebno za nekoga ko je dvadesetak godina proveo u Francuskoj , radeći na brodu. Bio je, kaže, mašinista, radio na održavanju broda, ali i pomagao u kujni. Taj deo njegovog života se završio negde devedesetih godina, kada se vratio ovde i rešio da živi posebnim životom. Od svega je ostala vrlo skromna penzija, ali ne žali se, jer mu je davno Bog u snu rekao: „Ako pare ostanu kod tebe, đavo ti je u gostima!“

panta4

 

Medije sa ponosom dočekuje i gosti u svom domu, ne propustivši nikada priliku ni da pokaže  „etno sobu“,  u kući u obližnjem naselju, gde čuva svoje raritete. Pokazaće vam neizostavno rabadžijska kola, za koja su mu nudili nov auto (?)  i čeze „od Mitu Gagu“ (koji je, kaže, osnovao „Tigar“), stare preko 200 godina. I baš nekako u vreme naše posete, očekivao je i goste iz produkcije jednog rialiti šoua, pa je i čitava kuća i okućnica bila u znaku toga. Još jedan paradoks ovog čoveka : izabrao samotnjački život, a i te kako uživa u medijskoj pažnji. I baš to je – Panta „čudak“ iz Pirota.

panta6

Foto: Saša Đorđević

 

04 мај

Množina množine ;-)

 

drveca

 

Drveće je zbirna imenica, koja već označava množinu – drveće u šumi, baš kao ovo na slici! Tako se od nje, logično, ne može praviti „nova“ množina.

Ova imenica je zaista specifična pa su i greške gotovo opravdane:)

U jednini DRVO, DRVETA, DRVETU, a u množini označava i građu, posečena DRVA, genitiv – (tih) DRVA, dativ (tim) DRVIMA, ali i stabla – DRVETA, genitiv (tih) DRVETA, dativ (tim) DRVETIMA (akcenat u svim slučajevima na E). Pored toga, imamo i zbirnu imenicu DRVEĆE koja, kao i druge zbirne imenice, gramatičkom jedninom (TO drveće, TOG drveća, TOM drveću) označava množinu, zapravo mnoštvo nečega…

Ako se vratimo na citiranu rečenicu, naš junak mogao se popeti ili „na najveće DRVEĆE sveta“ ili „na neka od najvećih DRVETA sveta“, i to sa kratkouzlaznim akcentom na E! Ali, akcenti su posebna priča, zar ne? O njima drugom prilikom…