27 окт

Фантазмагорична „Будућност Србије“

Министар спољних послова…, министар одбране…, министар финансија…, министар унутрашње и спољне трговине…, министар пољопривреде и шумарства…, министар животне средине…, министар грађевине…, министар рударства и енергетике…, министар државне управе и локалне самоуправе, министар мањинских права и друштвеног дијалога…, министар унутрашњих послова…, министар за европске интеграције…, министар науке и иновација…, министар… министар… министар… – тече позната мелодија гласа Владара неприкосновеног за добро недељно јутро и леп почетак дана послушне плебејске пастве.
И док ми, као одговор на предложени састав нове владе, навиру многе мудре народне изреке (а побеђује она кратка са присвојном заменицом првог лица једнине у два падежа), размишљам… Колико год – и као грађанин, и као новинар, пре свега као мислеће биће – желите да се клоните дневно-политичких тема, јер су ужасно небитне а суштина увек тако жалосно измиче, ово што се управо одиграва на ружичастој телевизији – и те како је инспиративно. Својом надреалношћу призори који се смењују превазилазе терен актуелних дешавања, политике владајуће странке, Србије, политике уопште, и залазе у домен социологије, психологије, психијатрије, филозофије, књижевности и чега све не…

Призор силаска низ степенице кога год здања предложених нових министара и њихове свите, насмејаних, расположених, луксузно одевених, пуних себе и свесних своје „величине“, са тријумфалним изразом на лицу, као илустрација декламовања имена предложених чланова нове владе, деловао је толико импресивно, скупоцено, величанствено, да су они „обични“ људи после тога: кустоси галерија који најављују изложбе, успешни учесници рели-трке, угледни стручњаци, деловали јадно, готово смешно, баш као обични припадници пастве… Ах да, једини ко је могао да парира „сјају“ нових министара – власник ружичасте телевизије лично, у „тријумфалној“ сцени са младом ауторком ултрарекламираног филма, са којом, вероватно случајно – дели исто презиме. (Квалитет филма овде није тема већ наивно веровање гледалаца да се ради само о таленту и да исту прилику имају и други млади аутори).

Све у свему – сцене достојне најславнијих дистопијских романа „1984“ или „Врли нови свет“. А за неупућене: у основи дистопијске визије је утицај друштвеног поретка на слободу појединаца, а манипулација „обичним човеком“ огледа се у злоупотреби медија у сврху политичких кампања, стварања идеалне слике друштва и обликовања мишљења. Најчешће се као дистопијска виде тоталитарна друштва контроле.

А сама ружичаста телевизија – права је парадигма друштва у коме ми живимо: некада синоним забаве за просте народне масе и пласирање кич музике и садржаја, прерасла је у политичку платформу за деловање владајуће странке и високоразвијено медијско средство за обликовање мишљења и манипулацију становништвом.
Најжалосније је што су поменуте сцене одраз савременог (и будућег) доба у коме сав талог може испливати на површину, у коме владају интерес, неморал; полтронство је на цени, а праве људске вредности имају све мању, готово неприметну улогу.

Одавно је велики Достојевски рекао да „власт добије само онај ко се усуди да се сагне и да је узме“, но, требало је да сачека ово ново доба – шта ли би тек на то имао да нам каже…

18 сеп

Да ли је и сликарев живот, супротно званичним подацима – „однела корона“?

Мој пријатељ академски сликар – графичар читао је сву штампу (и уопште, био је не само врсни графичар, већ и један од најначитанијих људи које сам упознала) и редовно ме је звао да ме обавести да се појавила нека занимљива књига, да је у културном додатку неког листа изашао текст о језику или нови интервју нашег заједничког пријатеља – уваженог стручњака и борца за очување српског језика и писма. Жао ми је, а сада поготову, што сам готово сваки разговор завршавала “на силу“ јер сам увек између две обавезе или бриге док је он, како сам га у себи прекоревала, докони безбрижни  пензионер „и лако је њему да чита и да ме кроз шалу критикује како сам расејана…“

И да, било је чудно што већ две године готово да није ишао у атеље, у своју оазу, али можда ми та помисао и није потпуно долазила до свести.

 

Нисмо се ни видели још од почетка владавине вируса короне… А глас му је звучао уморно и као да му уопште није добро, иако се ниједном није пожалио.  Нажалост, имао је више од 65 година, те је поделио судбину свих људи његове доби у Србији који су прошле године скоро два месеца били у кућном притвору ”за њихово добро”. Тада би се и пожалио, али ипак некако помирено са судбином, а сећам се да му је вакцина тешко пала и да је, због реакције, било какве изласке и планове одлагао за касније, после ревакцинације и када се стабилизује.

И ево, вест коју сам јуче сазнала само ми је пробудила свест о томе да му заиста није било добро, као и да ме више никада неће позвати да ме обавести о некој новој књизи или тексту коју ми је сачувао… Иако нисам сазнала узрок његове смрти – а није јављено да је то био вирус корона, одмах ми је кроз главу прошло: ”Још једна жртва короне!” Наравно, не вируса, него читаве помпе која се око тога створила а поготову лоших политичких или одлука струке – како год то да назовемо – које су драстично угрозиле здравље пре свега старијих људи и ускратиле им основно право на лечење.

Но, сетих се и млађег пријатеља који је изненада отишао ове године, након тога што се годинама дисциплиновано и успешно носио са својом хроничном болешћу… И није га покосио вирус, преболео га је прошле године, међу првима, не нарочито драстично. Не упуштајући се у дискутабилност одлука о вакцинисању људи који имају проблеме са срцем, у сваком случају могу да закључим да је и њега, баш као и сликара, покосило доба короне и то што им је ускраћено право да се нормално лече. Готово је неподношљива помисао на могућност да би они, као и још ко зна колико људи, још поживели да није завладао фамозни вирус.

Заиста, много је људи које знам умрло у време короне,  али већина њих нису жртве вируса короне већ баука званог ”корона”.

 

Посвећено Миодрагу Даји Анђелковићу (1945-2021), академском сликару – графичару

 

24 мај

Име ми је Докторка!

„Моје име је ДОКТОРКА Бранка … (и неко презиме)“ – чух случајно на телевизији представљање предавача, ваљда у оквиру онлајн наставе у доба короне.  Не знам тачно зашто је баш „докторка“ одржала предавање и о ком је предмету реч, но то за нашу причу није ни битно.  Занимљиво нам је само представљање и то што се ова титула нашла у склопу имена дотичне особе.

Употреба речи „доктор“, макар у српском језику, веома је, да тако кажемо – провокативна. Доктор – од латинског docere, што значи „учити“ или doctus – „научен“, представља највиши степен академског образовања. С друге стране, ова реч означава и доктора медицине, и у свакодневном говору се често употребљава уместо много погодније, домаће речи „лекар“ – онај који лечи људе, здравствени радник који се бави људским здрављем, односно болешћу.

И ту се живо намеће асоцијација на анегдоту коју је у свом докторату (на тему ироније у ликовној уметности) описао мој пријатељ сликар.  Имао је, усред докторских студија на београдској академији уметности, чудан телефонски позив током којег га је жена са друге стране „жице“ заменила са „доктором Николом Марковићем“ који лечи по природној методи извесног Ричарда Шулца… На то је сликар Никола најпре помислио да се нека од колегиница шали са њим, управо на тему поменуте двојности термина „доктор“, али авај, жена је настављала са описивањем својих симптома, те он схвати да је „враг однео шалу“ и брже-боље се одбрани од те нежељене нове титуле…

Некима из лекарске бранше је, међутим, та титула толико мила и за срце прирасла да би је ставили у склоп рођеног имена и презимена… Има нас разних, рекао би народ, али признаћете: чудно звучи кад ти је име Докторка!

02 јун

БАЉШÓИ а не БÓЉШОЈ

 

или

Благо онима који руски знају боље од Руса

 

БÓЉШОЈ  театар,  БÓЉШОЈ  театар,  БÓЉШОЈ  театар –  то смо чули најмање петнаест пута у року од 5-6 минута, колико је трајао прилог на РТС-у, снимљен усред Москве. Толико пута као да нас је чекићем по глави ударала ова накарадно изговорена реч, све нас који смо икада учили руски језик, али, верујемо, и све оне са довољним нивоом опште културе да су некада чули за – у српској транскрипцији – БАЉШÓИ театар. Новинарка РТС- а руски очигледно није учила, али, и ако никада раније није чула за БАЉШÓИ театар, током снимања прилога о њему – у Москви, морала је изговор ове речи чути много пута. Ипак, иако се реч БОЛЬШОЙ (са значењем ВЕЛИКИ) изговара са А уместо О на првом слогу,  са акцентом на другом О и са гласом на крају који је нешто између И и Ј, њој се очито више допада ова помало  „београђанска“ верзија. Акценат је, просто, преместила на први слог и тако добила О (да иронија буде већа, у руском језику се заиста акцентовано О  изговара као О, а неакцентовано као А) а последњи глас претворила је у тврдо Ј и тако по свом нахођењу „поправила“ вековни изговор имена једног од најпознатијих театара на свету, који је, уосталом, и био разлог њеног одласка у Москву и – тема прилога!

Тешко је дати наслов оваквом тексту, тешко га је завршити… неке ствари су, једноставно,  превише депресивне :-(.

Лошој транскрипцији свуда на интернету не можемо да замеримо - проблем је кад неко не жели да слуша изговор!

Лошој транскрипцији свуда на интернету не можемо много да замеримо – проблем је кад неко не жели да слуша изговор!

23 јан

Језик вапи: сачувајмо лепе српске речи!

 

Недавно ме је колегиница пријатно изненадила молбом да одговорим на нека језичка питања – за њен сајт (Мегафон).  Лепо је када се људи, било како, баве овим темама. Ево тема и мог виђења.

Људи су некада комуницирали сликама. Данас, услед експанзије интернета и друштвених мрежа, поруке које се шаљу садрже све више слика, тзв. емотикона… Да ли постоји реална опасност да на овај начин осиромашимо језик и комуникацију? Како  то утиче на омладину  која је писану реч заменила сликама? Да ли је ово велики проблем и да ли видиш неко решење? Зашто је важно да негујемо наш језик  – за човека, друштво, културу?

С једне стране, експанзијом коришћења интернета и друштвених мрежа, угрожена је реална комуникација међу људима уопште, јер ми овде говоримо о виртуелној комуникацији, без обзира на то колико су у њој заступљене слике, а колико језик. С друге стране, када погледамо саму ту комуникацију на интернету, и уопште, данашњу писану комуникацију, укључујући поруке које се шаљу телефоном, па и електронску пошту, по мени је још већи проблем од употребе  слика – то драстично сиромашење  језика. Притом мислим на невероватно мали број речи који је у оптицају. Било би занимљиво утврдити на неки начин који се процент речи, у нашем случају – српског језика, користи уопште у свакодневној комуникацији у односу на неки претпостављени укупан број речи у нашем језику. Убеђена сам да би то био запањујуће мали проценат.

Жалосно је што млађе генерације нису чуле ни неке уобичајене српске речи које уопште не спадају  у архаизме, али које данас, мање или више, користе само образовани и начитани људи, и то у одређеним круговима и само у одређеним приликама. Изгледа као да се живот уопште до крајње мере упростио, наше потребе, интересовања, вредности  којима тежимо, а самим тим упрошћава се и језик којим се све то изражава.  Књиге се, нажалост, све мање читају, људи све мање раде на свом духовном усавршавању, а млади људи имају потпуно погрешне узоре, па их ништа не упућује на потребу за читањем, а самим тим и богаћењем речника. Иако не спадам у оне који би „протерали“ све стране речи из српског језика, бојим се да ће све више лепих српских речи одлазити у заборав. У том смислу, нећемо више ни говорити о сиромашењу, него о одумирању српског језика.

original-emotikoni1

Када је реч о емотиконима, то је посебан феномен који се више може негирати, и мислим да, ако се умерено примењује, има неку своју функцију у савременој комуникацији, те не гледам на то као нешто искључиво негативно. О томе колико су ове сличице већ дубоко уврежене говори драстичан пример који се ових дана могао чути у медијима – како је нека енглеска фирма расписала конкурс за преводиоца емотикона! Моје мишљење је да ни са чим не треба претеривати, па ни са емотиконима, а да  је српски језик, нажалост, много угроженији другим околностима о којима смо причали, него понеким емотиконом који, нарочито младим људима, послужи да се илуструје осећање или расположење.

Решење би могло да буде промена програма у настави српског језика, већ од нижих разреда основне школе. и прилагођавање списка лектире данашњим генерацијама, са циљем да им се приближи читање, а не да их, као што је сада случај, од тога још више одвраћамо. О језику и начину на који се саопштавају неки садржаји треба водити рачуна и при писању градива из других предмета.  Једини начин да млађе генерације обогате свој речник, а самим тим и да се спречи одумирање српског, јесте читање и усвајање лепог језика кроз боље презентоване садржаје у свим другим медијима. Нажалост, на телевизији се са исквареним језиком деца суочавају још у (обично лоше преведеним) цртаним филмовима!

13 мај

Pare su đavo, od njih se razbolim!

 

*U POSETI NEOBIČNOM PIROĆANCU KOJI ŽIVI NA DRVETU

 

panta3

 

Meštanima Pirota odavno je poznat njihov sugrađanin Panta, koga su, ne bez razloga, nazvali čudakom. Otkako je nedavno dospeo u medije, priču o Panti čuli su u čitavoj Srbiji, pa i van granica zemlje. Od atrakcije, što svakako jeste njegova kućica sagrađena na drvetu, mala je granica da to pređe u ruglo, smatraju mnogi Piroćanci. Neki su čak pokušavali i da unište njegov neobični dom. Ipak, Panta nije ozlojeđen ni na koga, živi svoj život na drvetu, sa koga mu svet izgleda nekako bolje.

-Imam šestoro dece od žena sa kojima sam živeo. Ipak, više volim da živim sam; nije brak za mene, to je velika obaveza i uvek moraš da se prilagođavaš nekome, priča Panta Petrović. –Ja hoću da provedem život na seoski način, ekološki, prirodno, bez televizora, šporeta, bez struje…  Iako imam kuću i nedaleko u naselju, živim ovde, na drvetu, a još jedan moj raj gde provodim vreme je pećina, nedaleko odavde, na Staroj planini.

Panta je i rođen na Staroj planini; većina familije mu živi kod Kalne, a preci su mu radili u rudniku uranijuma… Deda i pradeda su mu, kaže, bili koritari, pa je i on je naučio taj zanat, a ima korita stara i po 200-250 godina. Savladao je i kovački zanat, a zna da radi još mnogo toga, pa su ga prozvali „Paki – bata sa sto zanata“.

-Bavim se i muzikom, sastavio sam i neke pesme i sa prijateljima sviram po slavama, nekada i u manastirima. Sviramo stare instrumente – tupan koji sam sam pravio, okarina, gajde… Učestvovao sam u 18 emisija, čak i u filmu „Ivkova slava“, a rekli su mi da sve prirodno odglumim, a ne veštački. To je sve prirodno i urođeno, ponosno kaže Panta.

Ipak, i pored „sto zanata“, živi izuzetno skromno, nije mu strano ni da se hrani u narodnoj kuhinji, a za svoju malu farmu, smeštenu u “dvorištu“ kućice na drvetu, koju čine kokoške, koze, mačke, čak i divlja svinja, hranu nalazi gde stigne.

panta2

 

-Pare ne volim; para je đavo i sve dok sam imao pare bio sam bolestan. Kada sam napravio četiri mosta preko reke, ovde u blizini, tek tada sam ozdravio!

Inače, Pantina kuća na drvetu  nalazi se na obodu grada, pored same reke, u delu koji je vrlo prometan budući da je  pored buvljaka. Više puta su ga i napadali, pokušali čak i da preseku drvo, ali on se uopšte ne plaši. Uživa u društvu životinja, ima sve što mu je potrebno, koristi staro posuđe i ponekad pripremi nešto, a nekad mu u tome pomažu prijateljice. Kada se napije, ima originalni način trežnjenja: legne u korito koje visi sa drveta, a njegova prijateljica Ruma je zadužena za pesmu „Ustaj, Paki“ i kafu koju mu dotura preko posebnog „mehanizma“ od štapa, konopca i korpe – još jednog njegovog izuma.

hepina 3

 

Mnogi bi rekli – čudan život, posebno za nekoga ko je dvadesetak godina proveo u Francuskoj , radeći na brodu. Bio je, kaže, mašinista, radio na održavanju broda, ali i pomagao u kujni. Taj deo njegovog života se završio negde devedesetih godina, kada se vratio ovde i rešio da živi posebnim životom. Od svega je ostala vrlo skromna penzija, ali ne žali se, jer mu je davno Bog u snu rekao: „Ako pare ostanu kod tebe, đavo ti je u gostima!“

panta4

 

Medije sa ponosom dočekuje i gosti u svom domu, ne propustivši nikada priliku ni da pokaže  „etno sobu“,  u kući u obližnjem naselju, gde čuva svoje raritete. Pokazaće vam neizostavno rabadžijska kola, za koja su mu nudili nov auto (?)  i čeze „od Mitu Gagu“ (koji je, kaže, osnovao „Tigar“), stare preko 200 godina. I baš nekako u vreme naše posete, očekivao je i goste iz produkcije jednog rialiti šoua, pa je i čitava kuća i okućnica bila u znaku toga. Još jedan paradoks ovog čoveka : izabrao samotnjački život, a i te kako uživa u medijskoj pažnji. I baš to je – Panta „čudak“ iz Pirota.

panta6

Foto: Saša Đorđević