02 јун

БАЉШÓИ а не БÓЉШОЈ

 

или

Благо онима који руски знају боље од Руса

 

БÓЉШОЈ  театар,  БÓЉШОЈ  театар,  БÓЉШОЈ  театар –  то смо чули најмање петнаест пута у року од 5-6 минута, колико је трајао прилог на РТС-у, снимљен усред Москве. Толико пута као да нас је чекићем по глави ударала ова накарадно изговорена реч, све нас који смо икада учили руски језик, али, верујемо, и све оне са довољним нивоом опште културе да су некада чули за – у српској транскрипцији – БАЉШÓИ театар. Новинарка РТС- а руски очигледно није учила, али, и ако никада раније није чула за БАЉШÓИ театар, током снимања прилога о њему – у Москви, морала је изговор ове речи чути много пута. Ипак, иако се реч БОЛЬШОЙ (са значењем ВЕЛИКИ) изговара са А уместо О на првом слогу,  са акцентом на другом О и са гласом на крају који је нешто између И и Ј, њој се очито више допада ова помало  „београђанска“ верзија. Акценат је, просто, преместила на први слог и тако добила О (да иронија буде већа, у руском језику се заиста акцентовано О  изговара као О, а неакцентовано као А) а последњи глас претворила је у тврдо Ј и тако по свом нахођењу „поправила“ вековни изговор имена једног од најпознатијих театара на свету, који је, уосталом, и био разлог њеног одласка у Москву и – тема прилога!

Тешко је дати наслов оваквом тексту, тешко га је завршити… неке ствари су, једноставно,  превише депресивне :-(.

Лошој транскрипцији свуда на интернету не можемо да замеримо - проблем је кад неко не жели да слуша изговор!

Лошој транскрипцији свуда на интернету не можемо много да замеримо – проблем је кад неко не жели да слуша изговор!

23 јан

Jezik vapi: sačuvajmo lepe srpske reči!  

 

Nedavno me je koleginica prijatno iznenadila molbom da odgovorim na neka jezička pitanja – za njen sajt (Megafon).  Lepo je kada se ljudi, bilo kako, bave ovim temama. Evo tema i mog viđenja.

 

Ljudi su nekada komunicirali slikama. Danas, usled ekspanzije interneta i društvenih mreža, poruke koje se šalju sadrže sve više slika, tzv. emotikona… Da li postoji realna opasnost da na ovaj način osiromašimo jezik i komunikaciju? Kako  to utiče na omladinu  koja je pisanu reč zamenila slikama? Da li je ovo veliki problem i da li vidiš neko rešenje? Zašto je važno da negujemo naš jezik  – za čoveka, društvo, kulturu?

 

                S jedne strane, ekspanzijom korišćenja interneta i društvenih mreža, ugrožena je realna komunikacija među ljudima uopšte, jer mi ovde govorimo o virtuelnoj komunikaciji, bez obzira na to koliko su u njoj zastupljene slike, a koliko jezik. S druge strane, kada pogledamo samu tu komunikaciju na internetu, i uopšte, današnju pisanu komunikaciju, uključujući poruke koje se šalju telefonom, pa i elektronsku poštu, po meni je još veći problem od upotrebe  slika – to drastično siromašenje  jezika. Pritom mislim na neverovatno mali broj reči koji je u opticaju. Bilo bi zanimljivo utvrditi na neki način koji se procent reči, u našem slučaju – srpskog jezika, koristi uopšte u svakodnevnoj komunikaciji u odnosu na neki pretpostavljeni ukupan broj reči u našem jeziku. Ubeđena sam da bi to bio zapanjujuće mali procenat.

                Žalosno je što mlađe generacije nisu čule ni neke uobičajene srpske reči koje uopšte ne spadaju  u arhaizme, ali koje danas, manje ili više, koriste samo obrazovani i načitani ljudi, i to u određenim krugovima i samo u određenim prilikama. Izgleda kao da se život uopšte do krajnje mere uprostio, naše potrebe, interesovanja, vrednosti  kojima težimo, a samim tim uprošćava se i jezik kojim se sve to izražava.  Knjige se, nažalost, sve manje čitaju, ljudi sve manje rade na svom duhovnom usavršavanju, a mladi ljudi imaju potpuno pogrešne uzore, pa ih ništa ne upućuje na potrebu za čitanjem, a samim tim i bogaćenjem rečnika. Iako ne spadam u one koji bi „proterali“ sve strane reči iz srpskog jezika, bojim se da će sve više lepih srpskih reči odlaziti u zaborav. U tom smislu, nećemo više ni govoriti o siromašenju, nego o odumiranju srpskog jezika.  

original-emotikoni1

                 Kada je reč o emotikonima, to je poseban fenomen koji se više može negirati, i mislim da, ako se umereno primenjuje, ima neku svoju funkciju u savremenoj komunikaciji, te ne gledam na to kao nešto isključivo negativno. O tome koliko su ove sličice već duboko uvrežene govori drastičan primer koji se ovih dana mogao čuti u medijima – kako je neka engleska firma raspisala konkurs za prevodioca emotikona! Moje mišljenje je da ni sa čim ne treba preterivati, pa ni sa emotikonima, a da  je srpski jezik, nažalost, mnogo ugroženiji drugim okolnostima o kojima smo pričali, nego ponekim emotikonom koji, naročito mladim ljudima, posluži da se ilustruje osećanje ili raspoloženje.

                Rešenje bi moglo da bude promena programa u nastavi srpskog jezika, već od nižih razreda osnovne škole. i prilagođavanje spiska lektire današnjim generacijama, sa ciljem da im se približi čitanje, a ne da ih, kao što je sada slučaj, od toga još više odvraćamo. O jeziku i načinu na koji se saopštavaju neki sadržaji treba voditi računa i pri pisanju gradiva iz drugih predmeta.  Jedini način da mlađe generacije obogate svoj rečnik, a samim tim i da se spreči odumiranje srpskog, jeste čitanje i usvajanje lepog jezika kroz bolje prezentovane sadržaje u svim drugim medijima. Nažalost, na televiziji se sa iskvarenim jezikom deca suočavaju još u (obično loše prevedenim) crtanim filmovima!

15 јан

NE BE NE!

 

I

„Kada govorim, a naročito kada se naljutim, svako može da vidi odakle sam… Ima neke ljupkosti u tim jezičkim nepravilnostima južnosrbijanskog govora. Nemate pojma kako je lepo kada se na pravom mestu upotrebi rečca „bre“. Ovo je rekao Branko Miljković u intervjuu objavljenom u jednom od tomova Sabranih dela pesnika (Urednik.rs sa ponosom učestvuje u ponovnom njihovom objavljivanju posle više od četiri decenije). Imao je pravo. Pitamo se, međutim, šta bi rekao na redove koji slede.

 

II

Kada se, kao pripadnica ženskog pola, nađete u jednoj velikoj prodavnici u tržnom centru, makar i samo u prolazu, velika je šansa da sa nekoliko komada garderobe završite u jednoj od brojnih i komfornih kabina. Ali, ne dešava se često da izađete tako zbunjeni i „puni utisaka“ kao potpisnica ovih redova negde pred kraj prošlog leta… Dakle, isprobavate tih nekoliko krpica u brzini, jer vas čekaju druge obaveze, a iz susedne kabine dopire glasno: „Ne be ne!“… Oslušnete, reklo bi se da je to srpski, ali nekako čudan… I eto nje opet, samo za nijansu glasnije: „Ne be ne!“ Ponovilo se još jednom isto to – valjda u telefonskom razgovoru – i ni reči više! Izađete iz kabine, ne znate ni šta ste probali, i sve pitajući se: šta to bi? Da kojim slučajem niste iz Niša, verovatno ne biste ni identifikovali jezik; ovako, ličilo je na upotrebu rečce iz prvog dela teksta – „Ne, bre, ne!“, ali opet… i dalje se pitate: Da li se naljutila, da li je citirala, ili je neka  šifra…?

Nekad je teško razumeti i ako ste iz Niša…

 

nisbe